U nevelikoj knjizi koju je, u znak sećanja na nedavno preminulog autora, objavila kraljevačka „Povelja“ sadržana su sećanja deset Petrovićevih prijatelja, pisaca i pesnika koja neposredno svedoče o nemirenju sa gubitkom velikog majstora reči i priče.
A za pisca „Opsade crkve Svetog Spasa“, „Sitničarnice kod srećne ruke“, „Atlasa opisanog nebom“… sve je, po rečima onih koji su ga poznavali, bila priča: i život i književnost. Zbog toga su svako druženje i razgovor s njim bili mala svečanost.
„Možda su priče ono jedino što smo uspeli, od postanka sveta naovamo, da pronađemo i zaokružimo“, piše Goran Petrović u „Razlikama“. Prisećajući se ovog citata Gojko Božović ističe Petrovićevu jedinstvenu posvećenost priči, ali i posvećenost stalnom ukazivanju na razliku između pričanja i komuniciranja:
„Danas svi komuniciraju, a niko ne priča. Priča se više i ne pominje, a komunikacija je postala jedna od najčešćih reči. Nema priče, ni razgovora, ni metafora i produbljenog izraza. Svi komuniciraju, ali tako što koriste sve manje reči… Jezik se ispostio. Mi, međutim, moramo da pričamo i u životu i u književnosti. Mi stvaramo i prenosimo priče. Moramo ih stvarati i prenositi, makar svi drugi samo komunicirali…“
Pišući o alhemiji Goranove sveže rečenice književni kritičar Vasa Pavković otkriva kako su ga na prvo čitanje očarali „Saveti za lakši život“, kao i kako mu je mladi visoki i naočiti pisac svojevremeno doneo rukopis svog prvog romana na čitanje. Bio je to „Atlas opisan nebom“.
O „teoriji vremena“
Seća se Pavković i anegdote sa predstavljanja Goranovih knjiga u Kovinu kada mu je neki čovek iz publike „u preuskom sivom odelu, oštrog opominjućeg pogleda“ uputio primedbu: „Gospodine Petroviću, uopšte se ne slažem s vašom teorijom vremena“, na šta je pisac mirno odgovorio „Ja nemam nikakvu teoriju vremena“. Ali posetilac je nastavio:“ Ne, vi ste koristili Ajnštajnove ideje, ali to je pogrešno, sada ću da vam objasnim šta je u stvari vreme“.
Direktorka biblioteke u kojoj je održano književno veče uspela je da preseče ovaj „dijalog“, pitalac je nestao, a ona kasnije objasnila da je reč o direktoru tamošnje psihijatrijske klinike.
Gorana koji je bio spreman da za otkrivanje manje poznatih reči „dadne pola akademskog dodatka“, otkriva u svojoj belešci Miodrag Raičević, a Mihajlo Pantić još jednom potvrđuje zašto njegove reči „mašta stanuje u Kraljevu“, napisane davno, povodom prvog Goranovog romana, i dalje važe.
Kad je pisac - Pisac
Pripovedajući kako je svojevremeno dao uputstva za čitanje romana „Opsada crkve Svetog Spasa“ i kako je jednom u Kraljevu, na reci, postao Goranov ihtiološki savetnik, Pantić svoj zapis o prijatelju (od koga je za 50 rođendan na poklon dobio priču) završava rečima: Kad sve mine ostanu priče, a Goranove vrede koliko dobra pregršt dukata.
Da pisac jeste čisti stub, tvorac čistih reči od kojih su sagrađeni čisti svetovi, na neposredan način potvrđuje knjiga sećanja na književnog velikana, nazvana jednostavno njegovim imenom. Jer „Goran“ je zapravo ime tog Pisca. S prigušenom tugom zbog preranog odlaska ali i sa ponosom što je neko takav oplemenio i srpsku književnost i živote onih koji ga poznavali, Poveljin „Goran“ pojavljuje se i da dodatno ukaže zašto je treći tom romana delte „Palata“, objavljen posthumno, uoči Sajma knjiga jedan od najtraženijih novih naslova.
Reklo bi se da se, kad je pisac stub i kad je pisac Pisac – to podrazumeva. I to je uprkos smrti Gorana Petrovića na koju se srpska književnost još navikava, živa vest i ono što raduje.
Pogledajte i: