U studiji objavljenoj u Evolutionary Anthropology naučnik Adrijano R. Lameira predlaže hipotezu „poslednjeg poljupca timarenja“.
Poljubac je samo poljubac, ali u zavisnosti od toga gde i kad se ljubljenje dešava zahteva kulturni i istorijski kontekst. Društvo dugo uspostavlja pravila kad, kako i koga ko može da poljubi.
U antičkom Rimu različiti poljupci imali su različita imena. U delovima Evrope se, kako se navodi, poljupci razlikuju, pa su negde oni u obraz standardni. U mnogim zemljama dva poljupca su standard, u nekima se očekuju tri, a u Belgiji samo jedan.
„Poljubac je signal specijalne naklonosti na kontinentima i širom različitih kultura već milenijumima. Ja predlažem hipotezu o nastanku ljubljenja među ljudima. Čovekoliki majmuni se ponašaju tako da je kontakt usana poslednji stadijum timarenja, kada se blagim usisavanjem uklanja parazit“, naveo je Lameira.
On je dodao i da je higijenski značaj timarenja nestao kada su ljudi evolucijom izgubili krzno.
"Ali kraća sesija verovatno je zadržala poslednju fazu poljupca, pa je vremenom postala ritual za signalizaciju društvenih i rođačkih veza među našim precima.“
Kako se podseća, u jednom od ranijih istraživanja u kome je proučavano 168 kultura otkriveno je da samo u 46 odsto njih postoji romantični poljubac. Većina lovaca-skupljača nema poljupce, a neki ih čak smatraju odvratnim, piše Fiz.org.
Pogledajte i: