Obimnog posla prikupljanja, proučavanja i tumačenja grafičke zaostavštine autora „Braće Karamazovih“, „Zločina i kazne“, „Zlih duha“, „Idiota“, latio se peterburški teoretičar književnosti Konstantin Baršt, a rezultat njegovog rada je obimna i bogato ilustrovana studija „Crteži i kaligrafija F. M. Dostojevskog“, koju je u prevodu na srpski jezik objavila izdavačka kuća „Službeni glasnik“.
„Profesor Konstantin Baršt godinama je istraživao ono za šta su znali samo neki posvećenici – a to je da u beleškama Fjodora Mihajloviča Dostojevskog postoji mnoštvo crtica, crteža, portreta, kaligrafski ispisanih slova i reči, ćiriličnih i latiničnih, naziva gradova, imena junaka, istorijskih likova. Malo ko zna da su oni uticali na njegovo stvaralaštvo“, kaže u razgovoru za Sputnjik Vesna Smiljanih Rangelov koja je s ruskog jezika prevela ovo izdanje.
Knjigu je prošle godine izvorno objavila italijanska izdavačka kuća „Lemma Press“, u ediciji „Kaligrami“. Objavljena su tri toma, na tri jezika – ruskom, engleskom i italijanskom – koja sadrže sve crteže i kaligrame Dostojevskog.
Primer kaligrafskog rukopisa Fjodora Dostojevskog
© Valentina Bulatović
Crteži su prikazani u originalnoj veličini i boji, i nisu samo komentarisani, već su i interpretirani u kontekstu dela uz koja su nastali, kao i uz osvrt na sve uticaje pod kojima je bio sam Dostojevski.
„Baršt je već objavio nekoliko studija o tome, a onda je smogao snage da, nakon što je dobio dozvole da pristupi svim arhivama, napravi izdanje u kojem čitaoci imaju priliku da saznaju više o nečemu što je u stvaralačkoj laboratoriji Dostojevskog bilo vrlo živo, a o čemu čak ni njegovi savremenici nisu znali, za razliku, recimo, od Puškina, koji je dosta crtao i nije ćutao o tome“, kaže Vesna Smiljanić Rangelov.
Ona dodaje su samo retki poznanici velikog pisca imali priliku da sede s njim i razgovaraju, posmatrajući ga kako usput crtka na parčetu papira. Zahvaljujući nekima od njih, sačuvani su pojedini piščevi crteži, koje je on ostavljao za sobom, a oni ih uzimali i stavljali u džep.
Crteži F. M. Dostojevskog
© Valentina Bulatović
Prema rečima naše sagovornice, Dostojevski je crtao uglavnom izmišljene portrete, arhitektonske skice, likove iz svojih književnih dela, portrete znamenitih ličnosti, poput Belinskog, Turgenjeva, Voltera, Madam de Stal.
„Kada je reč o izmišljenim likovima, ne znamo pouzdano ko je ko, ali na osnovu zapisa na stranicama, na osnovu vremena kada su oni nastajali i onoga što smo mi kadri da iščitamo iz tih likova, na osnovu osobina koje su nam poznate iz romana, možemo da slutimo i pretpostavljamo o kome je reč. Ne možemo baš uvek reći da li je to Aglaja, ili je Grušenjka, ili neko treći, ali je interesantno to što imamo priliku da o tome mislimo i da se time dalje zanimamo“, napominje Vesna Smiljanić Rangelov.
Crteži se najčešće pojavljuju u rukopisima planova za velike romane i nastaju u fazi njihovog početnog koncipiranja, ukazujući na „momenat rađanja umetničke ideje“, kako se izrazio Baršt, parafrazirajući samog Dostojevskog. Autor napominje da ti crteži nisu samo deo geneze dela, već čine i neotuđivi element konačnog teksta.
Kada je reč o arhitektonskim skicama, Dostojevski je voleo da crta gotičke lukove i prozore, oplemenjujući ih ruskim kupolama u obliku lukovica i elementima karakterističnim za ruske izbe.
„Katedrala, gledana spolja, predstavlja metaforu za polet ka vrhu, ka bogu. Ipak, Dostojevski nije bio oduševljen gotikom iznutra, jer ona, posmatrana iznutra, predstavlja mrak. Bio je u nekoj meri opčinjen gotikom, ali je u svojim crtežima spajao Istok i Zapad. Svi njegovi crteži prate njegova velika pitanja – Rusija i Evropa, Istok i Zapad, zapadnjaci i slovenofili, i kako je šta proživljavao, tako je crtkao“, kaže Vesna Smiljanić Rangelov.
Crteži F. M. Dostojevskog
© Valentina Bulatović
Dostojevski je, kako podseća naša sagovornica, govorio da je čovekovo lice slika njegove ličnosti, duha i dostojanstva.
„Knjiga sadrži njegove zabeleške o tome kako je voleo da posmatra ljude, kako je imao običaj da ustane rano ujutru i da pođe put Fontanke, a da se onda zagleda u lica prolaznika, koji se čude šta je tom čoveku, zašto ih zagleda, a on iščitava njihove sudbine, odnosno, pokušava da pronađe podlogu za svoje karaktere, za svoje priče i da ih domišlja i beleži za sebe. Nije se nikome hvalio, nikome to nije pokazivao“, navodi Vesna Smiljanić Rangelov.
Prema njenim rečima, Baršt nam otkriva kako je Dostojevski svoje likove „upoznavao“ kroz crteže, stvarajući njihove karaktere.
„Taj grafički izraz je neotuđivi deo njegovog ukupnog stvaralaštva Dostojevskog, treba da se razume kao sastavni deo teksta i obavezno treba da se ima u vidu prilikom tumačenja njegovih dela“, kaže naša sagovornica.
Crteži F. M. Dostojevskog
© Valentina Bulatović
Uoči Oktobarske revolucije druga piščeva supruga Ana Grigorjevna odnela je u arhiv do tada nepoznate beležnice Dostojevskog, koje su sadržale veliki broj kaligrafskih priloga. Uslov je bio da se drže u tajnosti do njene smrti.
Ana Grigorjevna je preminula 1918. godine i na stotu godišnjicu rođenja Dostojevskog, 1921. godine, vladina komisija je otvorila metalnu kutiju s petnaest beležnica.
Nakon otrkivanja rukopisa, sve do 1936. godine, postojala su samo sporadična pozivanja na crteže Dostojevskog i njihove pojedinačne reprodukcije. Prvo značajno pominjanje rukopisa i crteža dogodilo se tek 1971. godine, na stranicama lista „Literaturnaja gazeta“. Autor članka je bila Galina Fridmanova Kogan.
O crtežima i kaligrafijama Dostojevskog Baršt je, zajedno s P. Toropom, objavio prvi esej 1983. godine, a pet godina kasnije bio je urednik izdanja „Zločina i kazne“ s pratećim crtežima. Prva monografija s reprodukcijom 96 rukopisnih stranica objavljena je 1996. godine, u izdavačkoj kući „Formika“, uz Barštov tekst na 200 stranica.
Knjiga "Crteži i kaligrafija F. M. Dostojevskog" Konstantina Baršta u izdanju Službenog glasnika
© Valentina Bulatović