Kusturica i nepotkupljivi Handke /video, foto/

Rusko izdanje ovog Kusturičinog autobiografskog dela predstavljeno je danas na nacionalnom štandu Rusije na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Kusturica piše o svom odrastanju u Sarajevu, opisuje zemlju opustošenu ratovima devedesetih godina, ali se priseća i svog putovanja u Stokholm, na uručenje Nobelove nagrade Peteru Handkeu.

„Ova knjiga, kao i sve što sam radio u životu, jeste proizvod nemogućnosti da stvorim čisti žanr. Studirao sam film i na filmu sam učio kako se stvara celina. Utoliko je meni bilo lakše da napišem prvu knjigu, jer sam gledao kako to izgleda na platnu. Bio sam srećan nakon napisane prve knjige, kao i nakon ove, jer sigurno ne mogu da kažu posle svega toga: 'Kusturica, onaj glupi režiser'. Svi koji znaju da pišu misle da su režiseri glupi. I oni su manje, više u pravu, jer je većina režisera potpomognuta idejom da je režija kolektivni akt, ne toliko individualan kao pisanje knjige“, našalio se Kusturica.

Ugledni reditelj se složio s ocenom jedne kritičarke da se njegova knjiga ne može svrstati ni u jedan konkretan žanr, ali da je jedna od njenih osnovnih ideja i poruka da je nobelovac Peter Handke, posle Arčibalda Rajsa, najnaklonjeniji srpskom narodu, kada je reč o ljudima za Zapada.

„Peter Handke je neuhvatljiv, neukrotiv, toliko je svoj, da mislim da se teško može naći pesnik koji može da uobliči ideju o tome koliko je taj čovek autentičan i koliko ne potpada ni pod jedan zakon“, rekao je Kusturica.

On je objasnio da naslov knjige „Buntovni anđeo“ upućuje na Ivu Andrića, koji je tako zvao pripadnike organizacije „Mlada Bosna“, a da istovremeno oslikava i samog Handkea i njegovu intelektualnu i moralnu nepokolebljivost.

„Petera Hankdea najbolje opisuje segment iz perioda kada smo išli da primi Nobelovu nagradu za književnost. Sekretar Nobelovog komiteta ga je sat i po nagovarao da promeni mišljenje o Srebernici, ubeđujući ga da će posle toga svi da ga vole. Handke se Srebrenicom bavio dugo, a naponudu da postane omiljen u svetu odgovorio je da ima povratnu kartu i da može i da se vrati odakle je dopso. To je čovek kod kog nijedna vrsta mentalne korupcije nije moguća“, istakao je Kusturica.

Prema njegovim rečima, jedna od tema kojima se bavi u ovoj knjizi jeste prelazak junaka preko žice.

„Džonatan Piterson, veoma popularan na Jutjubu, ima jednu dobru formulaciju ljudskog života. Svi mi hodamo tom žicom, i kada je nema ispod naših nogu, i pred svima nama je svakodnevno mogućnost da se krećemo između pakla i raja. I samo malo skretanje može da nas baci na jednu stranu, ili da, eventualno, ostanemo uspravni na drugoj strani. Ja bih dodao da naše kretanje određujemo kretanjem između reda i haosa“, istakao je Kusturica.

On je govorio i o svom filmu, koji se snima prema motivima romana Fjodora Dostojevskog, istakavši da ima snažnu potrebu da napravi „film o dobrom čoveku i o tome kako se spasiti demona, a ne biti glup“.

Na pitanje kom bi reditelju poverio ekranizaciju neke od svojih knjiga, Kusturica se našalio da bi je režirao sam, uz zaključak da bi to bilo „svojevrsno samoubistvo“.

Kusturica je, ipak, posebno izdvojio reditelje poput Andreja Končalovskog i Nikite Mihalkova, koji su, kako je istakao, veoma uticali na njegov umetnički razvoj, ali je ukazao i na reditelje poput Aleksandra Dovženka i Vsevoloda Pudovkina, koji su, kako je rekao, bili pripadnici „ruske propagandne škole filma“.

„Ipak, u odnosu na današnje vreme, oni su mnogo manje propaganda. Danas su svi filmovi koji se snimaju, zapravo, holivudska propaganda“, zaključio je Kusturica.

Govoreći o Drvengradu, odnosno Kustendorfu, Kusturica je podsetio na to da je to selo napravljeno s idejom da ne bude potpuno realno, te da su u njemu prvo podignuti crkva i bioskop.

„On je okružen planinama čuvarima, nalazi se u najlepšem delu Srbije, najviše zato što je Drug Tito odlučio da ne gradi fabrike tamo, jer su tu bili njegovi neprijatelji monarhisti, koje je pokušavao da otera, pa je zahvaljujući tome priroda ostala veoma lepa. To je teritorija koja je često menjala vladare, od srednjovekovne Bosne, preko srpskog carstva, sve dok ja nisam došao. Kada sam ja došao, pokojni Bora Čorba je rekao da se to zove 'Mokrogorski Emirati'“, rekao je ugledni reditelj u šali.

Kustendorf je, kako je rekao Kusturica, zamišljen po uzoru na starogrčke polise, u kojima se svakodnevno odvijaju simpozijumi. Govoreći o tome, Kusturica je zaključio da bi „Život kao simpozijum“ mogao biti i prikladan naslov za neku njegovu narednu knjigu.