Kako je Indija izbegla da je Zapad ukalupi u svoju globalnu matricu /video/

Zanimljivost njenih pogleda ogleda se i u tome što je ona rođena Italijanka, sa Indijom nije imala nikakvih dodirnih tačaka sve do udaje za Radživa Gandija. Među najpopularnijim i najprevođenijim, ali i društveno-politički najuticajnijim savremenim indijskim književnicima je Arundati Roj, roman „Bog malih stvari“ devedesetih godina izazvao je pravu „poplavu interesovanja“ širom sveta za „upoznavanja sa Potkontinentom“.

Međutim, što se njena proza i esejistika više čita, što se o toj zemlji i tom društvu više saznaje, utisak je i da ono „misteriozno“ raste. Može li se uopšte, posmatrajući je sa strane, razumeti Indija? Indija, ne samo kao država, nego kao zasebna civilizacija.

Naravno, „univerzalistički orijentisana“, usmerena ka neprestanom definisanju „globalnih standarda“ u koje se svi ostali moraju ukalupiti, zapadna civilizacija tvrdi kako Indiju razume. Za teoretičare „vesternizma“ misticizam je ionako iracionalna kategorija, odavno prevaziđen i za bilo kakve ozbiljne komentare neupotrebljiv.

Otuda i oduševljenost učešćem Indije u forumu KVAD, u kojem se još nalaze SAD, Japan i Australija. To se doživljava kao prvi korak u kreiranju novog strateškog partnerstva u indijsko-pacifičkom makroregionu i garancija za dalje obuzdavanje svih izazivača, u prvom redu – Kine.

Tako se produžava zapadna dominacija svetom, univerzalni principi i globalni poredak definisaće se u Vašingtonu. Nije tajna da su indijsko-kineske relacije kompleksne, uprkos tome što su obe države zajedno u BRIKS i ŠOS i što imaju razgranatu bilateralnu saradnju. Nije teško pronaći radove sa razvijenim antikineskim narativom u indijskim naučnim časopisima. Primarno, KVAD jeste nastao zarad uobručavanja Kine, ali istovremeno – veliko je pitanje kako pojedine članice shvataju ovaj pojam.

Poslednji, septembarski samit ove multilateralne konfiguracije, održan u Vilmingtonu (Delaver), doneo je zajedničku deklaraciju u kojoj se pominje čitav niz tema – od zdravstvene bezbednosti, humanitarne pomoći prilikom prirodnih katastrofa, sigurnosti pomorskog transporta, kritične infrastrukture, razvoja tehnologija, klimatskih promena, energetike, kosmičkih istraživanja, do političkih odnosa i pitanja poput – odnosa sa ASEAN, kriza na Bliskom istoku, Korejskom poluostrvu i Ukrajini.

Na prvi pogled, reklo bi se vrlo značajno, možda je to osnova za prerastanje ovih više neformalnih nego formalnih skupova u relevantnu međunarodnu organizaciju koju će, podrazumeva se, usmeravati SAD.

Međutim, detaljnom analizom ovog podužeg teksta utisak se menja. Jer, stvari važne za Indiju uvedene su u dokument u potpunosti i podrobno apsolvirane, dok je ono važno za SAD pomenuto samo delimično i predstavljeno načelno. Nema pominjanja ni Kine ni Rusije, a nema ni „oštrih formulacija“ o napetim političkim odnosima i tekućim krizama.

U delu o Ukrajini, na primer, navodi se zalaganje za „poštovanje međunarodnog prava i principa Povelje UN, uključujući teritorijalni integritet, suverenitet svih država i mirno rešavanje sporova“, ističe „zabrinutost zbog rata koji besni“, primećuju „negativni uticaja rata u pogledu globalne bezbednosti hrane i energije, posebno za zemlje u razvoju i najmanje razvijene zemlje“ i deli stav „da je upotreba ili pretnja upotrebom nuklearnog oružja neprihvatljiva“.

Uz izmene pojedinih formulacija, tako nešto može biti usvojeno i na Samitu BRIKS. Pri tome, sredinom avgusta Narendra Modi posetio je Kijev i izokola najavio neke nove mirovne inicijative.

Naravno, teoretičari „vesternizma“ opet su požurili da podvuku kako je razgovor indijskog premijera sa Vladimirom Zelenskim nagoveštaj promene stava Nju Delhija.

Tako Rusija ostaje bez saveznika, problematizuje se pozicija Moskve u međunarodnim odnosima, vrši se pritisak na Vladimira Putina i tako dalje i tako više. Kada se umesto realnim indikatorima u procenama situacije neko rukovodi propagandnim mantrama onda se zaključci baziraju na izmaštanim ishodima (wishful thinking).

Posmatrano sa stanovišta SAD (a sa njima i Japana i Australije), KVAD je uspostavljen sa ciljem obuzdavanja Kine i zarad pratećeg održavanja američkog vojnog prisustva i širenja političkog uticaja u indopacifičkom regionu. U toj matrici, Indija je „subimperijalna država“, (makro)regionalna sila koja može zadovoljavati svoje nacionalne interese, ali samo ako su oni strateški usklađeni sa geopolitičkim interesima SAD.

Istina, takva percepcija KVAD u određenoj meri raširena je i kod dela kineskih i ruskih komentatora, mada se u tim analizama često dodaje kako se radi o neinstitucionalizovanoj saradnji, pa je samim tim i neizvesnost daljeg zajedničkog delovanja velika.

Posmatrano sa stanovišta Indije, KVAD je bio i ostao prilika da se potvrdi i razradi multivektorska spoljna politika zemlje. Indija sebe doživljava kao veliku silu (ili, tačnije je reći indijska politička, akademska i intelektualna elita), uz SAD, Kinu i Rusiju najznačajniju u međunarodnim odnosima, ravnopravnog partnera svim ostalim državama koje imaju ambiciju da determinišu globalne procese.

Deklaracija KVAD zapravo dokazuje koliko je zvanični Nju Delhi uspeo da u jedan završni dokument (vreme će pokazati koliki su njegovi dometi i hoće li to predstavljati osnovu za dalje produbljivanje saradnje ili ostati „mrtvo slovo na papiru“) inkorporira svoje strateške ciljeve i da u potpunosti „otupi oštricu“ izričitih stavova Stejt deparmenta o tekućim, „gorućim“ pitanjima za američku diplomatiju.

Istovremeno, sadržaj dokumenta i korišćene formulacije dokazuju koliko su SAD, sve zajedno sa strateškim partnerima – u nezavidnoj poziciji.

Sve ono što teoretičari „vesternizma“ pokušavaju da prikače Rusiji, Moskvi i Putinu, a tiče se nedostatka saveznika, problematizacije pozicije u međunarodnim odnosima i izloženosti pritiscima, zapravo može poslužiti opisivanju situacije u kojoj se nalaze američka diplomatija i administracija Džozefa Bajdena.

SAD su jednostavno bile primorane da čine takve i tolike ustupke Narendri Modiju zbog sadržaja deklaracije, pa zato u njemu nema uobičajenog „rukopisa“ Entoni Blinkena kakav se sreće u zajedničkim saopštenjima nakon sastanaka G7, NATO ili sa EU. Nema onih teza o „ruskoj okupaciji“, „invaziji na Ukrajinu“, „ratnim zločinima“.

Indija je „previše za jedan ljudski život“, društvo sa tolikim suprotstavljenostima i raznolikostima, tokom dugog istorijskog trajanja iznedrilo je jedinstvenu kulturu, originalnu filozofiju i zasebnu političku logiku. Indijska civilizacija ne može se sagledavati univerzalistički orijentisanim „zapadnim merilima“ niti ukalupiti u od strane transatlantske zajednice promivisane „globalne standarde“.

Predstavljati KVAD kao platformu za „utapanje Indije“ u strategije i diskurse kolektivnog Zapada ne samo da nije opravdano, nego suštinski nije ni tačno. SAD se rukovode svojim interesima i imaju sopstvene vizije oko toga, ali istovremeno – Indija se rukovodi svojim interesima i ima sopstvene vizije oko toga.

Nije isključeno da će, kao najveštiji trgovci na svetu, Indijci sa dokumentom iz Vilmingtona doputovati u Kazanj na Samit BRIKS i tako osigurati da se njihove težnje uvaže, a određeni zahtevi uvrste u završni dokument.

Za Indijce, multivektorska spoljna politika upravo znači to: neprestastano pregovaranje i „trgovinu uticajem“ kako bi se ostvarivali nacionalni interesi i legitimizovao status velike sile u međunarodnim odnosima.