Ne pucaj, mi smo tvoji, Rusi! Uzbudljivo svedočenje jednog od preživelih oslobodilaca Beograda

Ovo za Sputnjik priča Ljubiša Antonijević, pukovnik avijacije u penziji. Ima 98 godina, jedan je od malobrojnih živih učesnika borbe za oslobođenje Beograda u oktobru 1944. godine:

„Desetar Vojo meni kaže, Maći, ne brini, prvog Švabu koga ubijemo, skinućemo mu cipele, pa ćemo tebi dati. A ja se mislim, gde bre sa mrtvog Švabe da skinem cipele, da nosim. Ja od kuće dolazim, gimnazijalac, nikad pušku u rukama nisam imao. Ali eto to je uobičajeno bilo, da se svuče Švaba, ako se zarobi ili ubije. Skidaj ga, uzimaj uniformu, cipele, jer to nama treba, da možemo dalje“.

Proleće iste godine. Kad su saveznici počeli da bombarduju Beograd, sa majkom je izbegao na imanje podno Kosmaja. Naišla je Treća krajiška brigada, priključio im se 12. oktobra. Sa đačkom kapom, u dotrajalim cipelama, kod desetara Voje Subotića.

Dan ranije, Ljubišina brigada kod Mladenovca se prvi put srela sa Sovjetima. Njihova uloga je, kaže, bila više nego presudna. Nemac nije mogao da se odbrani od ruske tehnike. Ruska mehanizovana divizija bila je prethodnica koja je išla žilama kucavicama ka Beogradu, a partizani su išli uporedo s njom po okolnim ulicama i oslobađali grad.

„U jednom momentu nemačka kolona staje, prestaje pucanje - odjednom se nastavlja, ali drugi zvuk. Naši nisu znali, Rusi su bili nekoliko stotina metara iza Nemaca, gonili ih. I naši pripucaju na Ruse. Međutim, Rusi su videli crvenu zastavu. Onda su se sreli s našima. Tu je bilo obostrano grljenje, ljubljenje. Došli i seljaci...“

Krenuli su dalje, 13. oktobra bili su i u Resniku, pripremali se za konačna napad na Beograd. Dan kasnije napadali su banjički vis. Vojina Treća krajiška brigada, formirana na teritoriji Bosanskog Petrovca i Drvara u avgustu 1942. , bila je u drugom ešalonu, preko Dedinja i Banjice došla je do zgrade današnje Onkološke klinike u Tiršovoj ulici.

Vraćamo se na početak priče. Tada se prvi put sreo sa Rusima, kolona ZIS-ova, kamiona, zaustavila se na kosini. Iskoristili su momenat da se upoznaju, pričali na „nekom jeziku“, razumeli se. Jovo Brdar je prišao Rusu koji na kapi ima staklenu petokraku sa srpom i čekićem od žutog mesinga.

„Prilazi Jovo i kaže, hoćeš ti meni da daš tu zvezdicu, ja ću tebi sat. Sat sa Nemca skino negde, pitaj Boga, u borbi dograbio. Naravno, Rus bi tad za sat, dao kuću. Ovaj skida zvezdu, ovaj sat. Jovo s onom zvezdom staje na čelo, vraćamo se u zgradu onkološke bolnice, isprsio se, ko da je dobio orden heroja. Ima staklenu zvezdu. Nama su bolničarke pravile petokrake, od čoje šile“.

Iz zgrade Onkološke klinike u Tiršovoj ulici Voja je sa drugovima krenuo u oslobođenje svog grada. Rečeno im je da odmore, pre finalnog udara. Dremali su sa puškama među nogama:

„U jednom momentu začuje se fijuk, neki zvuk čudan. Fijuuuu..., zviždanje neko, užas jedan. Mi onako bunovni zgrabili pušku i na vrata, svi istrčali. Preko puta se zaustavila kaćuša i Rusi odatle gađaju Kalemegdan. Nismo čuli kad su došli, kamion i gore neke šine, vidimo naređane rakete, 32 rakete, fijuču jedna po jedna. A Rusi se smeju kad su videli kako smo izjurili. Smeju se i viču: „ne boj sja, ne boj sja, eta ruskaja kaćuša“. Tad smo prvi put videli kaćušu“, kaže u suzama oslobodilac Beograda.

Istovremeno je maršal Vladimir Sudec sa komandantom Prvog proleterskog korpusa Pekom Dapčevićem sa terase dečje bolnice osmatrao Kalemegdan i deo Beograda koji još nije bio oslobođen. Tog popodneva, 15.oktobra uvode Vojinu Treću krajišku brigadu u prvi ešalon.

Zviždalo je na sve strane, ali u vazduhu se već osećala sloboda. Na uglu kod Botaničke bašte žene su izašle iz kuća i poslužile partizane čajem, čak i kolačima. Za Ljubišu je taj momenat bio poseban:

„Prilazi mi jedan čovek i vidi one pocepane cipele. Odakle si ti, ja kažem da sam sa Bulbudera, Beograđanin. Auuu... Beograđanin, pa ti nemaš bolje cipele? Reko, da imam, sigurno bi obuko. Nemam. Ja imam, nisu cele, đon je pocepan, ali bolje od tih tvojih. A moja zinula, jer sam po noći u nekom potoku nagazio na kamen, pa pocepao. I on meni da cipele“.

Kad se Maći domogao cipela usledio je proboj ka Kalemegdanu, prema „Vojnoj odeći“, kasnije fabrici „Beko“, ali Nemci su se utvrdili u zgradi u Dubrovačkoj ulici. Dugo su se, kaže Antonijević, tukli za tu zgradu. Pred svaku akciju obilazio ih je brižni vodnik Jovica Antunović.

„Prilazi, Maći, ajde da zapalimo jednu, je l se plašiš, imaš li straha, je l se bojiš, kako se osećaš? Reko dobro, ne pušim. On izvadi iz džepa dve bombone. Uzmem jednu, drugu stavim u džep. Tri sata posle toga branili smo centralu, pada mina, ili je on nagazio, ne znam šta je, ispred nas eksplozija i glas bolničarke. Bosa vrišti, pogibe Jovica! A ona ga je volela, bio je stasit, onako visok, plav, Dinarac, lep dečko, ona je bila zaljubljena. A nju je ranilo. Jovica je te noći poginuo, nekoliko sati nakon što mi je dao bombone“.

Oslobodilac Beograda objašnjava da su Nemci pokušali da se izvuku sa Kalemegdana i spoje sa svojim jedinicama koje su se povlačile sa istoka Evrope, ali taj plan osujetili su upravo Sovjeti, jer su imali čime da dejstvuju. Na Kalemegdanu su, kaže Antonijević, sadejstvovali.

„Vrlo brzo, već oko 9 sati, bili smo kod Pobednika,“:

Naredna dva dana i dve noći čuvali su red u gradu, sve je bilo razrušeno, izlozi polupani. Maći je bio zadužen za zgradu u Knez Mihajlovoj ulici, u kojoj je danas galerija Progres.

„U pola noći od Albanije čujem tap, tap, tap.. neko dolazi. Idu prema Kalemegdanu, ja vičem, „stoj“! U zaklonu sam. On meni odgovara, „svoj“, a ja razumem da kaže „stoj“. Više nema zezanja, kažem „stoj, pucaću!“. Ubacujem metak u cev, zatvaračem škljocam, da čuju. Onda počnu da viču, „ne streljaj, ruski, tvoji, svoji. A, reko, „svoj“ i prilaze Rusi, njih četvorica, patrola“.

Posle oslobođenja Beograda, Maći se domogao prave puške, na Sremskom frontu nosio je ruski automat sa dobošem. Tu je i ranjen. U telu još ima uspomenu, dva gelera.

Antonijević je bio druga klasa Jugoslovena pitomaca Prvog moskovskog učilišta veze. Meteorološku školu završio je 1948. Kao stariji prognostičar odmah je počeo da radi u glavnoj meteorološkoj stanici Komande vazduhoplovstva na Zemunskom aerodromu.

Posle školovanja za oficira avijacije postao je načelnik meteorološke stanice. Niko nije leteo bez njegove karte. Devet godina kasnije je postavljen za načelnika cele meteorološke službe Ratnog vazduhoplovstva JNA.

Zbog izuzetnog znanja ruskog jezika radio je i u Odeljenju za vezu sa stranim predstavnicima. Upoznao maršala Nikolaja Bulganjina i Nikitu Hruščova.

Do sada je 9 puta bio na operacionom stolu, ali se ne predaje, jednom nedeljno izlazi iz kuće, ali druženja nema, nema s kim.

Drugovi su otišli, ali ima sina i ćerku, 5 unuka i 11 praunučadi. Žao mu je što nije u snazi, ne može na praznik u Rusku gimnaziju gde je držao memorijalne časove, đacima pričao o zajedničkoj pobedi Sovjeta i Srba nad fašizmom...