Potresno svedočenje: Plašili su nas da su Rusi zveri, a oni su nam doneli čokolade i — slobodu!

Ovo za Sputnjik kaže Ljiljana Dragović, kostimograf, istaknuta srpska umetnica sa kojom smo razgovarali povodom osam decenija od oslobođenja Evrope od fašizma.

Njenu porodicu je Drugi svetski rat zatekao na Kosovu i Metohiji. Prvo je ostala bez bolesne majke, a oca su streljali. Porodica se preselila u Jagodinu.

Borbe za oslobođenje trajale su šest 6 dana, stanovnike svakog oslobođenog dela grada, svake kuće, čuvali su sovjetski vojnici. Kod njih su došla dva mladića. Već prve noći shvatili su da nisu očekivane zveri:

„Jedan Rus je ustao i držeći se za stomak počeo da govori, ti, ti, ti... Tetke su odmah probudile dedu, on u onim dugim belim gaćama, sa štapom, viče, šta hoćete, šta hoćete vi... Ali moja starija tetka Vasiljka je shvatila, drži stomak, ti - pa to je čaj! Brzo ga je skuvala. Posle toga je sve bilo divno sa njima. Ne sećam se koliko su ostali, ali mi deca smo dobili čokolade, bili smo srećni. Moj brat im sve vreme bio u krilu“.

Ime Ljiljane Dragović se vezuje za više od 200 pozorišnih ostvarenja u gotovo svim teatrima u Jugoslaviji, potpisala je kostime i za 11 filmova, među kojima su "Dorotej" i "Kosovski boj", za koje je dobila Zlatnu arenu na Pulskom festivalu. Dobitnica je dve Sterijine i Nagrade za životno delo.

Rođena je 1933. godine u Skoplju. Otac Cvetko bio je profesor književnosti i francuskog jezika, poreklom iz okoline Danilovgrada, majka Ljubica takođe je bila iz Crne Gore. Ljiljanin brat, priznati arhitekta Slobodan Dragović, danas Simeon, pre više decenija se zamonašio, a mlađa sestra Biljana takođe je bila kostimograf.

Zbog očevog posla često su se selili, Drugi svetski rat zatekao ih u selu Ljumbarda, pored Dečana. Neposredno pred rat je ostala bez majke. Otac je u tajnosti slušao radio i slavio uspehe Sovjetske vojske. A onda su jedne noći došli po njega.

U kući u kojoj je živela sa tetkama koje su preuzele brigu o njoj, sestri i bratu kada je majka umrla, zavladao je muk. I deda je bio sa njima. Nisu znali za šta je otac optužen. Videla ga je još samo jednom.

„Bila sam užasnuta prizorom. Činilo mi se da je ostario, strašno. Samo sam htela da što pre izađem. Nisam razumela da je to možda poslednji put da ga vidim. Mnogo kasnije sam zbog toga plakala. Zašto mu nisam nešto rekla, što mu nisam kazala kako ga volim, kako mu nisam rekla da je divan. Nisam ništa rekla, samo sam htela što pre da izađem. Nedugo zatim tetka je u gomili bačenih cipela prepoznala gete, vunene bele čarape. Streljan je“.

Tada se zbog dva nemačka oficira i jednog vojnika, streljalo 100 naših. Zaista je bilo 100 za jednog. Kasnije su kupili sa ulica, ali u početku su birali ljude koji su vodili narod, misleće ljude. Intelektualce, profesore, lekare, advokate, sudije.

Kada je otac ubijen, Ljiljana je zanemela. Dugo nije govorila.

Stariji stric, oficir Jugoslovenske vojske, bio je školski drug Milana Nedića, tadašnjeg predsednika vlade narodnog spasa, koju je postavila nemačka vlast. Otišao je kod njega da traži pomoć. Sa majčinim ocem koji je takođe bio potpukovnik. Preselili su se u Jagodinu, gde je stric postavljen za gradonačelnika.

Zbog te činjenice po oslobođenju, nisu osetili olakšanje, ali ne samo zbog te činjenice.

Stric, gradonačelnik Jagodine, morao je da beži, bio je protiv komunista. Za njih nije bilo „tačkica“, nije bilo hrane. Tetke su se snalazile, jedna je čak pokušala da švercuje, a tetka Vasiljka, koja je radila kao daktilograf, uhapšena je kao „saradnik okupatora, odvedena u zatvor, u fabriku mesa.

„Bila je u sušionici, tako su oni kažnjavali. Zato što je radila i zato što joj je brat bio gradonačelnik. Vratila se sa 30 kilograma, jedva su je spasili. Nije mogla da hoda, vukli su je da je dovedu kući. Ponovo smo se vratili na Kosovo, u Peć“.

Ljiljana Dragović imala je blistavu karijeru, koju su pratila i međunarodna gostovanja. Sretala je ljude čiji su preci možda uticali na njenu tešku sudbinu. Nikome nije zamerala.

Naša sagovornica ističe da je tu bilo i divnih ljudi, Albanaca koji su ih sve vreme posećivali. Jedna od njenih tetaka i udala se za Albanca, čoveka koji je čekao da ona, sestra i brat odrastu, tada je zaprosio. Čekao je godinama. Bio im je omiljeni zet.

Jedna tetka po maminoj liniji, Dara Dragišić, iz Drugog svetskog rata je izašla kao Narodni heroj:

„Nju je ubio Albanac iz njene čete, pred sam kraj rata. Albanci su joj u ovo poslednje vreme srušili spomenik“.

Dodaje da sada, u devedesetim godinama, mnogo teže doživljava dešavanja na Kosovu i Metohiji, ona u Ukrajini, ali i više razmišlja o tome kako je život čudo:

„Kad god bi me pitali šta je najteže bilo u mom životu, rekla sam, samo da ne bude ponovo rata. Samo to ne. Mislim da će Rusi da pomognu da se čovečanstvo spasi od ovog zla. Možda pogrešno mislim, neke moje drugarice ne misle kao ja. Tako mislim i nemam nameru da se udubljujem zašto. Verujem da je to jedino normalno što treba da se dogodi, da se spasi civilizacija uopšte“.