Za jedne je bio viteški kralj oslobodilac, za druge diktator; prilikom prolaska njegovog tela od Splita do Oplenca, ljudi su u tišini klečali. Slobodan Jovanović zapisao je da su Srbi samo dva svoja monarha ožalili na takav način – kneza Mihaila i njega – kralja Aleksandra Karađorđevića.
Ubijen je 9. oktobra 1934. u Marseju, na početku zvanične posete Francuskoj. Atentator je bio bugarski terorista Veličko Dimitrov Kerin, poznat kao Vlado Georgijev Černozemski (zato što je svoje žrtve slao pod „crnu zemlju“), a neposredni organizatori bili su hrvatske ustaše, Andrija Artuković i Eugen Dido Kvaternik. Posrednu i neposrednu podršku kraljevom ubistvu dale su Italija, gde se nalazilo sedište ustaškog pokreta i Mađarska, gde se nalazio ustaški kamp za obuku.
Ko je bio kralj Aleksandar
„Mislim da greše i oni koji ga predstavljaju kao nekakvog srednjevekovnog viteza bez mane i straha, kao i oni drugi koji ga prikazuju kao diktatora. Suviše je bio višestrana i složena ličnost; imao je i dobre i one druge osobine da bismo tek tako, u jednoj rečenici, rekli eto, to je bio on“, kaže na početku razgovora o kralju Aleksandru istoričarka, akademik dr Mirjana Radojević.
Prema njenim rečima, kralj Aleksandar bio je ozbiljan vojnik i čovek velike lične hrabrosti.
„Pokazalo se i da se izuzetno dobro razumevao i u međunarodne odnose i da je u tom smislu zaista bio jedan od značajnijih državnika svoga doba. Na primer, on je zajedno sa Kemalom Ataturkom bio glavni tvorac Balkanskog pakta ili Balkanske Antante iz 1934. Ali, sve ono što se ticalo njegove unutrašnje politike pokazalo se kao niz veoma ozbiljnih grešaka sa teškim posledicama“, ocenjuje ona.
Ako bi nekako moglo da se razgraniči, što je teško, jer sve je to spleteno u jednoj ličnosti, u nekim situacijama i oblastima, bio je na visini zadatka, dok se u drugim pokazao kao čovek koji nije razumevao složenost jugoslovenske države, koji je preterivao u tome što je sve želeo da drži pod svojom kontrolom.
„Očigledno je da se plašio ljudi velikog autoriteta, poput Nikole Pašića, očigledno je da je želeo da dominira, da je na njega način na koji su se Karađorđevići vratili u Srbiji i sve ono što se desilo sa poslednjim Obrenovićima, ostavilo toliki trag, da je stalno zazirao od jakih ljudi, jakih stranaka, svih koji bi mogli da mu ugroze vlast“, ističe Radojevićeva.
Zbog svega toga verovatno nisu mnogo grešili oni njegovi savremenici koji su govorili da je pokušavao da državom upravlja kao kasarnom i da se u dvoru osećao kao u šatoru.
„Na kraju krajeva, pokušajte da zamislite kralja Aleksandra. Kako ga vidite? U uniformi. Postoji malo njegovih fotografija u civilnom odelu; najčešće je bio u uniformi, to je bilo njegovo prirodno stanje. Britanski poslanici su govorili da je u svakoj prilici išao naoružan, osim kada je bio sa svojom decom, u najličnijim prostorijama u dvoru“, objašnjava naša sagovornica.
Ubice pucale u stub jugoslovenske države
Ako su oni koji su na kralja izvršili atentat, kao i glavne nalogodavce i zemlje koje su atentat podržale posmatramo kao fašističke, može se reći da je kralj Aleksandar bio među prvim žrtvama fašizma, smatra Radojevićeva.
„Ponekad se ide toliko daleko da se kaže da su pucnji ispaljeni u njega, zapravo bili prvi pucnji Drugog svetskog rata, jer je upravo u to vreme počelo urušavanje versajskog poretka“, napominje Radojevićeva i dodaje da je njoj najbliže ono što je o atentatu i motivima ustaša i VMRO-a napisao i često govorio autor obimne „Istorije Jugoslavije“, istoričar Branko Petranović, da su ustaše u Marseju znale da pucaju u stub, a ne u maketu:
„Kralj Aleksandar je zaista bio stub te države i očekivanje je bilo da će Jugoslavija biti trajno uzdrmana. Desilo se suprotno, barem u prvo vreme, da je država bila u strahu od mogućih posledica tog događaja“.
Zašto su Srbi voleli kralja Aleksandra
Tek kada je ubijen, pokazalo se koliko je kralja Aleksandar bio popularan u narodu, posebno u Srbiji, kod njegovih saboraca iz Velikog rata. I u ostatku države bilo je malo onih koji ga nisu žalili – među njima su bile ustaše i komunisti.
Da je bilo mogućnosti, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, poznatom i kao „crveni univerzitet“ sasvim sigurno bi bio otvoren šampanjac. Ali, takva osećanja, tog oktobra 1934. delio je veoma mali broj ljudi.
Aleksandra Karađorđevića voleli su u Srbiji svi oni koji su bili odani monarhiji, nacionalnoj ideji, Karađorđevićima, oni koji su poštovali i njegovog oca, kaže Radojevićeva.
„Mislim da su ga u Srbiji posebno poštovali kao dobrog i hrabrog vojnika. Karađorđevići su se tu pokazali, gotovo svi. Jedan savremenik je zapisao da je kralj Aleksandar imao izuzetno dobro pamćenje i da je godinama posle Prvog svetskog rata dobro pamtio neke od svojih ratnih drugova i da je znao kako da razgovara sa njima. Recimo, znao je, da kada sretne nekog od onih sa kojima je bio u rovu, da pita da li se udala Milunka i da li je Jova stasao za vojsku. Znao je da razgovara sa ljudima iz Srbije i čini mi se da je taj prostor osećao kao svoj“, priča ona.
Postoji takođe veoma zanimljivo sećanje iz memoara jugoslovenskog i hrvatskog vajara Ivana Meštrovića, sa putovanja po Srbiji sa tadašnjim mladim prestolonaslednikom Aleksandrom.
„Meštrović je zabeležio da se Aleksandar Karađorđević, iako je bio veoma mlad, imao je tada 21 godinu, na putu držao potpuno prirodno, nije se žalio na hladnoću, gacao je po blatu, uhvatio se u kolo sa seljacima. Ponudili su im, po Meštrovićevom mišljenju, neku užasnu hranu, ali se Karađorđević ponašao kao da jede najukusnije“, opisuje Radojevićeva događaje iz 1909.
Meštrović, koji je kralja Aleksandra izuzetno voleo i cenio, zapisao je da je tada prvi put pomislio da će Aleksandar ako postane kralj znati to da bude jer ume da se tako ponaša. A ponašao se jednostavno, dodaje ona.
Kada je reč o Srbiji, Aleksandar Karađorđević bio je i simbol nacionalno-oslobodilačkih ratova – on je sa ljudima iz centralne Srbije bio u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, ratovima kojima je završeno nacionalno oslobođenje od Turske, kao i stvaranje jugoslovenske države.
„Aleksandra Karađorđevića nemoguće je odvojiti od tih uspeha, a on je bio njihov glavni komandant. A osećanje ljudi iz centralne Srbije za ratove između 1912. i 1918. je izuzetno sentimentalno i snažno. Činilo se kao da su to poslednji nacionalni ratovi. Iako su Srbi s tih prostora iskrvarili i u Drugom svetskom ratu, ovo je deo one istorije koja je prethodila nastanku jugoslovenske države i kada su se Srbi, kako je jedan savremenik rekao, borili pod svojim zastavama. Mislim da je Aleksandar Karađorđević bio deo te priče i da je odnos prema njemu bio tako emotivan, iako je bilo puno toga što bi mu se moglo i zameriti“, zaključuje Radojevićeva.
Pogledajte i: