Reportažu prenosimo u celosti:
Tolike godine po Kosovu i Metohiji, od barikade do barikade, od nevolje do nevolje, a nigde ni jednog jedinog "reportera bez granica". Da sam za ovo godina i jednog sreo, makar na Jarinju pa da sednemo kod Regana, ili preko kod Ljuša u kafanu, da popijemo po rakiju, razmenimo iskustva, imali bismo o čemu pričati, čak ni to.
Bila bi to jedinstvena prilika da me prosvetle, nauče poslu, profesiji, uvedu u standarde, izvuku iz ovog balkanskog mraka.
A na srpskom groblju u južnoj Kosovskoj Mitrovici recimo, svaki razbijeni spomenik jedna priča. I to svetska. I svaki otvoreni grob iz koga psi lutalice izvlače kosti i razvlače po obližnjem naselju. Za očekivati bi bilo da tamo sretnem nekog kolegu, reportera bez granica, profesionalca koji putuje, piše, slika, objavljuje, objektivno, po standardima, ali, ne. Ni tamo nisam sreo ni jednog jedinog. Reportera bez granica.
A sve sam za ovo trideset i kusur godina kako jedem ovaj reporterski gorki hleb mislio da ta profesija obavezuje. Reporter, i to bez granica.
Zadušnice, jun 2023. godine. Već pomenuto srpsko groblje u Južnoj Mitrovici.
Donela majka sinu Igoru bombone, čitavu šaku, stavila ih na grob, zapalila sveću, pa je dugo, dugo stajala nad grobom i gorko, tiho, sama, plakala. A Igorov grob razrušen, razvaljen, razbijen spomenik, prepolovljen, sve je okolo razbacano. Porazbijano maljevima, čekićima, besom, neobjašnjivim, neljudskim...
"Igor mi je imao samo 12 i po godina kada je umro, sahranili smo ga ovde, na našem groblju... Ovde negde, na groblju, 1999. ubijen mu je i otac", pričala mi je tog 3. juna 2023. Igorova majka na groblju u Mitrovici.
RT Balkan bio je tog dana na groblju da čuje, zabeleži, prenese ovu priču. Reporteri bez granica? Nisam tog dana video ni jednog. Ni tog, ni prethodne godine na Zadušnice, ni one prethodne, ni one pre toga.
Tog istog dana, gledao sam na groblju u Južnoj Mitrovici preko spomenika poobaranih i zaraslih u travu, korov, Gradimira Đokovića, Srbina iz Severne Mitrovice, izašao na grob ćerki Jasmini, imala je samo osam godina kada je preminula.
Zapalio sveću, ćutao kraj groba, a grob razrušen, spomenik u obliku srca na kome piše samo "Jasmina", prepolovljen, prepolovljena i tabla na kojoj piše – "Neutešni roditelji Ratka i Grado i brat Jovica", slomljena vaza za cveće, neko izlupao čekićem, išarao Jasmininu sliku, a ona bila samo detence, lepo i prelepo, kovrdžave kosice...
Za sve ovo godina, a groblje u Južnoj Mitrovici čami tako, razoreno, već dve i po decenije, nisam primetio da je kroz kapiju prošao i jedan "reporter bez granica". Možda su i bili, samo, nisam video ni jednu njihovu priču na ovu temu. A priča, reporterski gledano – svetska. Da se ni one najveće, svetske redakcije, od nje ne postide.
A RT Balkan je bio. Mnogo puta.
Kad smo kod Južne Mitrovice, ima tu, na manje od par kilometara od groblja još jedna priča. Takođe svetska. Saborni hram, paljen, goreo a preživeo. Sav okružen bodljikavom žicom. I u toj žici, sveštenik, njegovi sinovi, dečica tek stasala za prvi ili drugi razred i njegova supruga. Jedini Srbi u čitavom gradu.
Dečica se igraju u porti, okružena bodljikavom žicom. I kuća kraj hrama takođe je okružena žicom.
Priča za reportere i one sa granicama i za one bez granica. Samo, ove druge za sve ove godine nisam video kraj žice sabornog hrama u Južnoj Mitrovici.
Gore, severno od Ibra, među srpskim kućama je muslimansko, albansko groblje, i u njemu stotine spomenika. Ni jedan ni srušen, ni razbijen. Ni taknut. Priča svetska, na jednoj strani reke sve razoreno, na drugoj netaknuto. Samo, reporteri bez granica je ne vide.
Oni bolje vide i bolje znaju iz svojih toplih kabineta po zapadnim prestonicama. Oni, objektivni do bola, profesionalni, vlasnici tapija na istinu, pravdu...
Ima toga po Kosovu još, ovakvih, svetskih priča, kao nacrtanih za reportere. Na svakom koraku. O Srbima povratnicima u Ljuboždu kraj Istoka, recimo, koji gledaju kako im komšije oru njive, zatvaraju stoku u njihove štale, kako koriste njihove kuće, a ne smeju ni da zakorače na svoje. Na svoje privatno vlasništvo, neprikosnoveno kod reportera bez granica. Ni da pomisle na to. Tužna priča, mnogo teška, svetska. Samo, za reportere bez granica nije.
Ili o deci u Severnoj Mitrovici, malim Srbima koji su 2. septembra ujutru, na putu do škole morali pored patrola, oklopnih vozila, dugih cevi, šlemova... Priča za svakog reportera na ma kojoj tački kugle zemaljske. Kakve samo slike, devojčice sa cvetićima u kosi a pored njih namrgođeni specijalci, siva oklopna vozila, dečačići sa torbama na leđima a pored čizma specijalaca i oklop... Sve kao nacrtano za zapadno javno mnjenje osetljivo za takve slike.
Mogla bi i ovih dana da se u severnoj Kosovskoj Mitrovici uradi dobra priča. Da se ni reporteri bez granica ne postide. O deci takođe. Kako se roditelji ne usuđuju da ih puste iz dvorišta ili stanova na ulicu jer, boje se za njihovu bezbednost, boje se provokacija grupica mladih Albanaca koje nesmetano prelaze sa južne strane reke. Priča svetska. Dečica vire iz metalnih ograda a na ulicu ne smeju.
I tako dalje, i tako dalje...
Optužbe, uvrede "reportera bez granica" da medij za koji radim, da se kuća iz koje porodica i ja jedemo hleb bavi propagandom, da lažemo, krademo, širimo zlo, maligni uticaj, da smo zli i pokvareni ljudi, bez morala, ljudskosti, doživeo sam lično. Pljunuli su mi direktno na obraz, ovaj jedini koji imam.
Pa ih stoga, njih, "reportere bez granica", pozivam, ako već ne smeju na KiM, na groblje u Južnu Mitrovicu, ili u Ljuboždu kraj Istoka, da se nađemo u Reganovoj kafani s ove strane Jarinja. Pa, ako nađu, dokažu, da je išta od ovog prethodno napisanog laž, i ovog i onog što sa Kosova pišem decenijama, da sam išta slagao, da sam i u čemu ukaljao ovo obraza što imam, prekršio uzuse profesije, da sam izmislio one razbijene dečje spomenike, žicu oko hrama ili povratnike u Ljubožci, ja ću ovo moje pero u trnje, i više se nigde među ljudima neću pojaviti. Ni sebe nazvati časnim i poštenim čovekom. Sav greh i sramota na moju dušu.
Znam međutim da od tog nema ništa. Jednostavnije rečeno, moja i njihova definicija "obraza" nisu iste. Kod njih je to veoma rastegljiv pojam. Mislim na "reportere bez granica".
Lako je njima pisati, zaključuje Zoran Šaponjić.
Pogledajte i: