Rusija je tako, ističe Lukić, postala nosilac otpora Zapadu, koji su zametnuli još Srbi 1999. godine.
„Pustili smo klicu tog otpora, a Rusija ga je razvila do kraja. I ceo nezapadni svet koji se danas naziva globalni Jug je na strani Rusije i Kine i gleda u Rusiju kao u nadu čovečanstva da će svet osloboditi ove pošasti koja se zove američka duboka država“, navodi ovaj ekspert sa Instituta za političke studije.
Turbulencije u UN
Stanje u UN Lukić metaforično opisuje kao avion u kom je jedan od putnika nasilno preuzeo komande i pokušava njime da upravlja zbog čega se, kaže, sve i nalazi u velikim turbulencijama.
„Sad je pitanje hoće li taj avion uspeti nekako da prebrodi turbulencije, da se putnici u avionu dogovore i izvedu ga u neke mirne vazdušne struje a da spreče njegov pad u kom bismo svi izginuli. UN i poslednja Generalna skupština odslikava stanje te turbulencije“, primećuje naš sagovornik.
On dodaje da pojedini nastupi lidera na GS UN uključujući govor američkog predsednika Džozefa Bajdena govore da tamo i dalje veruju da treba da budu gospodari sveta i da imaju misiju da zavode demokratiju kako oni misle da treba da izgleda i, što je posebno važno, da je zavode tako da su im sva sredstva dozvoljena.
To se vidi na Bliskom istoku, ali i u ukrajinskoj krizi, gde se, kako kaže, desilo nešto neočekivano - kad je Zapad hteo da porazi Rusiju i uništi je kroz sukob u Ukrajini ona je postigla neverovatno, postala je spoljnopolitički mnogo uticajnija, a i BRIKS je dobio na snazi posle ruskog otpora svetskom hegemonu.
UN bez odgovora na eskalaciju na Bliskom istoku
Umesto da govornica u UN služi za mirenje, kaže Nebojša Obrknežev iz Centra za društvenu stabilnost, male zemlje poput Srbije pozivaju na mir, a velike nikako da smognu snage i razuma da bar javno upute neke poruke mira.
„Tako kad bi SAD želele, mogu da zaustave sukob na Bliskom istoku bukvalno u roku od jednog časa, ali toga nema“, obrazlaže Obrknežev.
Lukić dotle smatra da je eskalacija na Bliskom istoku zapravo realizacija američkog plana jer, kako ističe, SAD i Izrael ne treba razdvajati – Izrael i deluje kao da je jedna od američkih država.
„Taj plan podrazumeva da se rekonfiguriše ceo Bliski istok, odnosno okruženje Izraela tako da se od svih tih zemalja naprave države koje bi bile pod strogom kontrolom SAD, a to znači i pod kontrolom Izraela. Ta rekonfiguracija Bliskog istoka bi podrazumevala da Izrael bude taj koji vlada celim regionom, a da nijedna od tih država koje ga okružuju ne može ni na koji način da ga ugrozi“, uveren je naš sagovornik.
On napominje da ostvarenje tog plana ometaju Iran i Sirija, ali i Rusija koja je angažovanjem u Siriji 2015. sprečila uništenje sirijske države i zapravo tada i postala neprijatelj Zapadu jer im je stala na put.
„U tom smislu je i Ukrajina sada važna jer se preko Ukrajine napada Rusija kao zemlja koja smeta kao moćna sila i koja ne dozvoljava da se ti planovi ostvare. A sad je i u strateškom savezu s Kinom, pa je tu i BRIKS, globalni Jug i dolazi do velikog otpora, što je sada problem za SAD.“
Poziv Srbije u UN
Po mišljenju Obrkneževa, kroz nekoliko decenija proučavaće se sukob Rusije i Ukrajine i to šta je sve on iznedrio - koje zemlje će biti oslobođene a koje će pronaći sebe. On podseća da je predsednik Srbije u svom izlaganju u Generalnoj skupštini UN pozvao zemlje koje su suverene da se organizuju u haosu nastalom u svetu.
„Silne rezolucije su donošene u UN. Ne znam koja je funkcija sada UN. Treba li male države sveta da ukazuju na pravo i pravičnost svega što su veliki tu potpisivali i zaklinjali se, a da posle par decenija to puj pike ne važi. Da važi samo onda kad njima to odgovara, a kad ne odgovara nema veze. I mi smo država koja trpi ogromnu nepravdu“, konstatuje Obrknežev uz opasku da je Povelja UN postala tek muzejska vrednost, a ne dokument koji obavezuje sve zemlje članice.
Na pitanje koliko je jak tabor onih koji su, kao Srbija, digli glas i glavu u UN protiv diktata, Obrknežev ističe da se u ovom trenutku to ne može proceniti.
„Ali kad bi taj proces krenuo to bi bio lančani sled i mnogi bi se zabezeknuli kad bi videli koje sve zemlje ne žele da budu u igrama velikih, žele da budu svoje, da ako mogu nađu zajedničku žbicu i sarađuju po svim mogućim parametrima, da budu nezavisne, slobodne i svoje.“
Zašto je Srbija velika, a Nemačka mala
Lukić podseća da postoji više predloga za reformu UN: Rusija se zalaže za stalno prisustvo neke od zemalja Afrike i Latinske Amerike u Savetu bezbednosti dok je Amerika za to da stalne članice budu Nemačka i Japan.
„To bi značilo da se obrne rezultat Drugog svetskog rata i da u Savet bezbednosti uđu i poražene sile. Ali svakako s obzirom na politički status, to bi bila još dva mesta SAD jer Nemačka nema suverenost, kao ni Japan. Nemačka nema ni svoj ustav, Nemačkoj su Amerikanci pisali ustav i ne zove se ustav nego osnovni zakon. Nemci su manje slobodni i imaju manju suverenost od Srbije, koliko god da je ona brojčano manja. Ali veličina neke zemlje meri se kao veličina čoveka - nećemo reći da je neko veliki čovek zato što ima dva metra visine, nego zato što je duhom velik. Srbija u tom smislu jeste velika zemlja i zato može da igra važnu ulogu u međunarodnim odnosima. Nemačka je sada mala zemlja, a mi smo velika, jer Nemačka nema suverenost nego je još američka okupaciona oblast“, poručuje na kraju Lukić.