Povodom 160 godina od rođenja Krasnova, u Beogradu i Novom Sadu priređene su dve izložbe koje predstavljaju njegovu zaostavštinu. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograda do kraja novembra može se pogledati izložba posvećena arhitektonskom nasleđu Nikolaja Krasnova, dok se u Novom Sadu, u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, mogu videti crteži i akvareli ovog stvaraoca.
Autorka izložbe u Beogradu je istoričarka umetnosti Bojana Ibrajter Gazibara, viši konzervator Zavoda, dok je autorka novosadske postavke istoričarka umetnosti Sanja Kiproski.
„Nikolaj Krasnov je u Beograd došao kao već formiran stručnjak, bio je carski arhitekta na dvoru Romanovih, a u srpsku prestonicu je stigao nakon Oktobarske revolucije, 1922. godine. Zaposlio se u Ministarstvu građevina, a već 1924. i 1925. počeo je da radi prve projekte“, kaže u razgovoru za Sputnjik Bojana Ibrajter Gazibara.
Krasnov je u Beogradu projektovao veliki broj objekata, ili je učestvovao u njihovom oblikovanju, a većina njih je proglašena spomenicima kulture.
Među njegovim najpoznatijim zdanjima, koja su i predstavljena na izložbi, jeste zgrada Arhiva Srbije u Karnegijevoj ulici broj 2, neposredno uz Univerzitetsku biblioteku, u blizini Tehničkog i Pravnog fakulteta, odnosno usred univerzitetskog centra na Tašmajdanu.
„Krasnov je ovu zgradu projektovao namenski za smeštaj ovog veoma vrednog fonda i to je jedan od izuzetnih primera akademskog manira u kojem je ovaj arhitekta stvarao. Akademizam se oslanja na tekovine prošlosti, na klasičnu arhitekturu i neke starije stilove. U to vreme kada je Krasnov projektovao akademizam je bio u trendu, ne samo u Beogradu. Mlada država je želela da pokaže svoju moć i stabilnost, odnosno svoje utemeljenje, a akademizam je raskošni, monumentalni stil koji to potvrđuje“, navodi Bojana Ibrajter Gazibara.
Među zdanjima koja je projektovao Krasnov jesu i zgrade koje se nalaze jedna naspram druge na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine. Reč je o palati Ministarstva finansija, u kojoj se danas nalazi Vlada Republike Srbije, kao i palata Ministarstva šuma i ruda, poljoprivrede i voda, u kojoj je danas Ministarstvo spoljnih poslova.
„U vreme kada su te zgrade podignute, a i gotovo sto godina kasnije, u njima su smeštene neke od najznačajnijih državnih institucija. Već to dovoljno govori o njihovoj vrednosti i, kada laik stane ispred ova dva objekta, može da zaključi da je reč o veoma kvalitetnoj, izuzetno lepoj, monumentalnoj arhitekturi“, napominje naša sagovornica.
Ime Nikolaja Krasnova važno je i kada se govori o zdanju Narodne skupštine, iako nije on projektovao ovaj objekat. Prvi projekat je uradio arhitekta Konstantin Jovanović, posle je izmenjeni projekat uradio Jovan Ilkić, a zgradu je dovršio Pavle Ilkić. Krasnov je ovom zdanju dao završni pečat, osmislivši njegov enterijer, kao i čuvenu ogradu koja je do 1956. godine stajala oko objekta.
Svestrani stvaralac – od arhitekture do akvarela
Krasnov je, kako napominje naša sagovornica, bio i talentovani dizajner enterijera i nameštaja, kao i odličan crtač. O ovom njegovom daru svedoči izložba crteža i akvarela koji su predstavljeni u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.
Radovi su prikupljeni zahvaljujući saradnji s Arhivom Jugoslavije, Muzejom nauke i tehnike, Muzejom Srpske pravoslavne crkve i brojnim drugim institucijama.
„Kada vidite u originalima crteže Nikolaja Krasnova shvatate da je on zaista bio izuzetan crtač. Tu se uočava izuzetna minucioznost, obraćanje pažnje na svaki detalj, način na koji senči... Na svakom od tih crteža postoji mala figura čoveka da bi se mogle razumeti proporcije. Tu ima i crteža u olovci, kao i onih koji su obojeni, odnosno akvarelisani, ima crteža tušom na pausu. Zaista je imao likovni dar“, napominje Bojana Ibrajter Gazibara.
Ona naglašava da izložbe u Beogradu i Novom Sadu „treba posmatrati kao jednu celinu i dobar primer saradnje institucija i gradova“.
Ruski pečat u srpskoj kulturi
Kada je reč o nasleđu koje je Krasnov poneo iz svoje otadžbine, ono se, prema rečima naše sagovornice, ogleda pre svega u imperijalnom akademizmu.
„Došao je u mladu kraljevinu koja je želela da pokaže svoju moć i dobro se razumeo s kraljem Aleksandrom Karađorđevićem. Putovao je po Srbiji i radio akvarele, hvatajući duh vremena i prostora u koji je došao. Sarađivao je i s našim arhitektama i vajarima, veoma se dobro razumeo s njima. Vodio je računa o svakom detalju. Kada posmatramo dve palate u Nemanjinoj ulici, vidimo mnoštvo arhitektonske i drugostepene plastike. Ima mnogo skulptura, reljefa koje su radile neke druge arhitekte, ali Krasnov je bio taj koji je vodio računa o tome gde će koja od tih skulptura da stoji, šta će one da predstavljaju“, ističe Bojana Ibrajter Gazibara.
Krasnov je, takođe, osmislio enterijer Kraljevog dvora, odnosno dvorskog kompleksa na Dedinju.
„Tu je mnogo primera ruske skaske u slikarstvu, prikazane su razne priče. Krasnov nije to izvodio sam, ali je sve to osmislio bukvalno do najmanjeg detalja. Tako je u Kraljev dvor doneo duh svoje domovine“, ističe naša sagovornica.
Među detaljima po kojima su objekti Krasnova prepoznatljivi i laicima jesu figure lavova, poput onih koji se nalaze ispred Arhiva Srbije, ili na pilonima Mosta kralja Aleksandra, odnosno današnjeg Brankovog mosta. Pečat Krasnova su često i stubovi s prstenastim zadebljanjima koji se takođe mogu videti ispred ulaza u Arhiv Srbije, ili na fasadi palate Čelebonovića, odnosno Muzeja primenjene umetnosti.
Obnovio je i Crkvu Ružicu na Kalemegdanu, koja je bila oštećena u Prvom svetskom ratu.
„Zanimljivo je što je enterijeru dao jedan istoristički duh, malo je drugačija nego što je bila prvobitno. Posebno su interesantne dve figure koje stoje na bočnom ulazu u crkvu. Reč je o figuri srednjovekovnog viteza i srpskog ratnika iz Prvog svetskog rata“, navodi Bojana Ibrajter Gazibara.
Tragom srpske kulture i tradicije
Ime Nikolaja Krasnova nije vezano samo za Beograd, on je projektovao objekte po celoj Kraljevini Jugoslaviji, pa je tako, po želji kralja Aleksandra, rekonstruisao i Njegoševu kapelu na Lovćenu. Uredio je unutrašnjost oplenačke crkve, tvorac je objekata memorijalne arhitekture, poput spomen-kosturnice na grčkom ostrvu Vido, poslednjem pristaništu brojnih srpskih oficira i vojnika Prvog svetskog rata.
Obišao je Srbiju, fotografisao njena zdanja, naslikao je akvarele srpske seoske tradicionalne arhitekture, izučavao srpske manastire.
Bio je svestran i nije se samo bavio arhitekturom, već i urbanizmom, enterijerom, dizajnom, skicirao je Orden jugoslovenske krune, bio je ceremonijal majstor sahrane kralja Aleksandra Karađorđevića.
Pre pet godina, na 80. godišnjicu od smrti, dobio je spomenik u Parku Mali Tašmajdan prekoputa zgrade Arhiva Srbije. Figura koja sedi za stolom urađena u kamenu delo je vajara Nebojše Savovića Nesa. Krasnov na Vračaru od 2015. ima ulicu i spomen-tablu, što predstavlja svojevrsno vraćanje duga velikom čoveku, arhitekti i umetniku.