Ova ruska eksklava okružena je Poljskom i Litvanijom, sa severne strane izlazi na Baltičko more, pa je prijemom Švedske i Finske u NATO i njen maritimni položaj dodatno „problematizovan“.
Ukratko, u lokalnom slengu popularni Kenig (od negdašnjeg naziva grada na nemačkom jeziku – Kenigsberg) predstavlja ostrvo u „NATO okeanu“ i posmatrano sa strateškog, logističkog, vojnog ili političkog stanovišta, teško je shvatljivo ne samo zbog čega bi Rusija odatle izvodila bilo kakve napade, nego i da li Rusija ima kapacitete za ikakve ofanzivne akcije u takvom okruženju?
Kome su namenjeni „zmajevi zubi“
„Zmajevi zubi“ nisu namenjeni odbrani od napada, već za održavanje postojećeg narativa o „ruskom agresoru“. Narativa koji nije važan za litvansko društvo, tu se rusofobija već dovoljno razgranala, nego za sve ostale evropske zemlje u kojima se mora „osvežavati“ iskonstruisana teza. Rusija nije pretnja samo za Ukrajinu, nego i za Litvaniju! Posle Litvanije i za Poljsku, a onda i za celokupne NATO i EU.
Sa jedne strane, ovo govori i kako se u nekim evropskim zemljama iskonstruisana teza teško održava. Na primer - istorijski rezultati Alternative za Nemačku i Sare Vagenkneht u Saksoniji i Tirinigiji, u velikoj meri i Brandenburgu - pokazuju raspoloženje u istočnonemačkim regionima i po ovom pitanju.
Sa druge strane, ovo govori da nema kraja u širenju antiruskog narativa, u konstrukciju teze toliko je investirano da se sada njeni promoteri ne mogu povući. Predstavljena slika „crno-belog sveta“ podrazumeva da je sve rusko „crno“. I tu je kraj. Nema rasprave. Nikakva argumentacija ne pomaže.
Poruka iz Estonije za Beograd
Zbog toga, iako krajnje nediplomatska, izjava estonskog ministra spoljnih poslova nakon susreta sa srpskim šefom diplomatije dođe kao poptpuno normalna stvar:
„Naglasio sam da je neprihvatljivo rukovati se sa ratnim zločincem koji pokušava da podrije bezbednost Evrope i suvernitet Ukrajine, da se od Srbije, kao kandidata za EU, očekuje da se usaglasi sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom i da podržavam dijalog Srbije i Kosova ka miru“.
Identičnu formulaciju o „rukovanju sa ratnim zločincem“ upotrebio je prvi čovek Odbora za spoljne poslove nemačkog Bundestaga Mihael Rot posle susreta Vladimira Putina i Aleksandra Vulina u Vladivostoku.
Ovo nije najupečatljiviji stav koji je stigao iz Talina prethodnih dana. Estonski general Vahur Karus istakao je kako su oružane snage ove zemlje spremne da izvrše preemptivni udar na teritoriju Rusije. Prema njegovim rečima, ranije je doktrina estonskih oružanih snaga podrazumevala da se zadrži neki hipotetički napad iz Rusije dest dana, dok ne stigne pomoć saveznika iz NATO. Sada se planovi menjaju, pa je konceptualizacija „prvog udara“ dobila prednost u razradi vojnih planova.
Kijev glasa protiv Srbije
Inače, od preuzimanja dužnosti Marko Đurić je već krajem jula posetio i Letoniju, u Rigi se razgovaralo o evrointegracijama i ponovljen je stav Srbije o konfliktu u Ukrajini i pitanju teritorijalnog integriteta ove zemlje. Isuviše lako, kada je o Ukrajini reč, u Beogradu se prelazi preko činjenice da je Kijev glasao za prijem lažne države kosovsko-metohijskih Albanaca u Savet Evrope čime je poslao jasnu i nedvosmislenu poruku šta misli o teritorijalnom integritetu Srbije.
Može se podsetiti da je Kijev glasao i za spornu rezoluciju o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN. Saopštenja za javnost su jedno, glasanja u međunarodnim organizacijama nešto sasvim drugo.
Izgleda kako srpska diplomatija, prepoznajući tri baltičke države kao najveće kritičare i kočničare evrointegracija Beograda, a tako je zbog održavanja bilateralnih odnosa sa Moskvom i neuvođenja sankcija Rusiji, pokušava da ovim direktnim posetama ministra relativizuje i amortizuje potencijalne neprijatnosti kada se o srpskom putu bude debatovalo unutar organa EU.
Teorijski, ova inicijativa jeste dobra, uostalom to je i posao ministra spoljnih poslova, pa sa te strane posmatrano – ne samo da mu se nema šta prigovoriti, nego ove njegove pokušaje treba i razumeti. Međutim, u praksi – teško je očekivati da od toga bude neke preterane koristi.
Jer, ako se ranije još i moglo odglumiti kako se „slažemo u neslaganju“ i obrazlagati da evrointegracije treba makar i samo formalno nastavljati pošto ionako brzog prijema u EU neće biti, sada to postaje sve manje moguće. Izjava estonskog zvaničnika na to nedvosmilseno ukazuje.
Uostalom, Evropski parlament usvojio je rezoluciju kojom poziva zemlje države članice da odmah ukinu sva ograničenja na udare Ukrajine po ciljevima duboko unutar teritorije Rusije.
Većina za takvu rezoluciju bejaše ubedljiva, za dokument glasalo je 425 poslanika, protiv 131, a uzdržano ih je ostalo 63.
Uloga Kaje Kalas
Pri tome, valja imati na umu da će aktuelna premijerka Estonije Kaja Kalas postati novi visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku.
Može li član njenog kabineta zadužen baš za spoljne poslove samostalno izlaziti sa nedoplimatskim izjavama?
Ukoliko želi u EU, Srbija mora Vladimira Putina tretirati kao „ratnog zločinca“, ali to u zbiru predstavlja tek drugorazredni problem. Prvorazredni se krije u floskuli o „podržavanju dijaloga Srbije i Kosova ka miru“.
Poslednji istupi Miroslava Lajčaka, upareni sa aktivnostima Aljbina Kurtija na terenu, pokazuju kako se sagledava taj dijalog i šta se podrazumeva pod mirom. Dijalog je usmeren ka suštinskoj kapitulaciji Srbije, a mira će biti tek kada se procenat Srba u ukupnoj populaciji na Kosovu i Metohiji svede na statističku grešku.
Da sve bude još gore, to nije i poslednje što se očekuje. Ako već Putina proglasimo ratnim zločincem i odustanemo od Kosovskog zaveta, dalja implementacija strategije o „crno-belom svetu“ logično nas vodi ka novim potezima kojima ćemo dokazivati sopstvenu lojalnost spoljnoj i bezbednosnoj politici EU.
Istina, Srbija nema kopnenu granicu sa Rusijom, ali to nas ne sprečava da učestvujemo u litvanskoj i estonskoj borbi, ako zatreba – postavljaćemo novi red „zmajevih zuba“ ka Kaljinjingradskoj oblasti i pridružiti se preemptivnim napadima.
Srbija se više neće braniti na Kosovu, nego u Talinu i Viljnusu. Jer, spoljna i bezbednosna politika EU postala je talac strateških promašaja, u kontinuitetu pravljenih još od pregovora Nemačke, Francuske i Poljske sa Viktorom Janukovičem, a naznake eventualnih promena na koje recimo ukazuju rezultati pojedinih izbora u najvažnijim evropskim zemljama brzo se nivelišu dodatnim raspirivanjem rusofobije koje započinje iz centralnoistočnih članica EU i NATO. Istih onih članica koje su istovetno kao Ukrajina glasale i u Savetu Evrope i u Generalnoj skupštini UN.
U političkoj praksi, u postojećim okolnostima, sa trendovima koji se lako uočavaju, proces evrointegracija izgleda prelazi u novu fazu. Fazu u kojoj se očekuje od Srbije da usvoji sve strateške promašaje EU kao osnovu za svoje buduće delovanje, pa tako nenormalno prihvati kao apsolutno normalno. I to nenormalno ne završava se niti promenom kursa prema Rusiji, niti odustajanjem od Kosova.