U intervjuu za „Fajnenšel tajms“, Mišel Uelbek je potvrdio da i dalje podržava Donalda Trampa jer on „neće započeti ratove“. Smatra da bi bilo dobro kad bi Tramp prestao da podržava Ukrajinu ako ponovo stupi na dužnost predsednika SAD.
Uelbek kao Volter plutokratskog društva
Plutokratija, odnosno vladavina bogatih ima svoje jake društvene amortizere koji se nalaze u sferi industrije zabave i potpuno zatrpava um i čula velike većine naroda trivijalnim sadržajima iz oblasti sporta, popularne muzike, filma i mode, objašnjava Vukosavljević.
U tom kontekstu Uelbek svojom oštrinom misli i seciranjem francuskog i zapadnog društva podseća na neki način na um i snagu kritike koju je svojevremeno imao Volter, smatra Vukosavljević.
„U svakom slučaju njegova oštrina, njegov duboki zahvat u probleme francuskog društva i njegova oštrina jesu danas volterovski glas jedne intelektualno i moralno posustale savremene Francuske. Naravno, plutokratska vlast, ono što se često kod nas, a i drugde naziva dubokom državom, a to je zapravo sakrivena država, odnosno sakriveni centri moći, pokušavaće da suzbiju i suspenduju te glasove jakih intelektualaca kao što su to činili i sa progonom i prekrivanjem jakih intonacija i jakog glasa nobelovca Petera Handkea, koji ne samo da je bio i jeste prijatelj Srbije nego je i sagledavao probleme savremenih zapadnih društava na sličan način kao što to čini Uelbek.“
Utišavanje nepodobnih velikana
Vukosavljević podseća da su sakrivane i utišavane izjave čuvenog engleskog dramskog pisca Harolda Pintera koji je takođe imao angažovanu misao, kao i još par desetina intelektualaca sa čitavog Zapada.
Zato je ubeđen da će zapadna propagandna mašinerija pokušati da utiša i Uelbekov glas i svede ga na marginu jednog intelektualnog bunta bez jače snage i dometa, ali će sa druge strane veliki broj Uelbekovih poklonika u svetu čuti i razumeti taj glas.
„Naravno, danas Zapad koji je u moralnom posrtanju, a vidimo i u privrednom i vojnom, pokušava da se spase na svaki mogući način i u tim pokušajima ne bira alate i sredstva za sankcionisanje, poništavanje i ugrožavanje svih onih koji drugačije misle od politika tih dubokih država.“
BRIKS nagrade za zapadne disidente
Globalna zajednica danas nema takav centar moći koji bi u glasovima Mišeala Uelbeka prepoznao ono što je Zapad svojevremeno prepoznavao u glasovima Aleksandra Solženjicina ili Milovana Đilasa, dodaje Vukosavljević.
Zato bi bilo dobro kad bi zemlje BRIKS-a koje su jedna nova, sveža, jaka i potentna privredna, politička pa čak i idejna struktura, uspele da uspostave i afirmišu određene nagrade, kao što je nagrade za hrabrost, društveni angažman i književnost, smatra Vukoslavljević.
„Te nagrade bi bile neki ekvivalenti ne samo Nobelovoj nagradi koja je takođe izgubila na reputaciji, nego svim onim nagradama koje je Zapad velikodušno dodeljivao Solženjicinu, Đilasu i ljudima koji su kritikovali socijalistički sistem kad je to Zapadu odgovaralo. Zemlje BRIKS-a imaju i finansijsku i političku i svaku drugu moć i pretpostavke da ustanove nagrade i priznanja koje bi glasove poput Uelbekovih mogle da prošire, afirmišu, učine ih globalno poznatim. I zapravo pruže svetu jednu ideju o tome da ispod velikih naslaga okamenjene industrije zabave i potkulture banalizacije ljudskog uma, duha i napora, klijaju i poneki izdanci slobodne ljudske misli. I da kritički um Zapada uprkos izgubljenoj bici protiv plutokratije nije još uvek sasvim zgasnuo.“
Zvona na uzbunu
Možda Zapad u oblasti kulture i slobodne ljudske misli i nije rekao poslednju reč, ali će je reći ukoliko glasovi poput Uelbekovog ne budu dobijali podršku i afirmaciju, smatra Vukosavljević.
„Ono što danas radi Mišel Uelbek svojim delom, jeste u izvesnoj meri slično onom što su uradili Džordž Orvel romanima 'Niko i ništa u Parizu i Londonu', pa i ovim poznatijima kao što su '1984' i 'Životinjska farma' kao i Oldos Haksli u 'Vrlom novom svetu' kad su pre mnogo decenija najavljivali neku distopiju koja je postala naša savremenost i realnost. Danas snaga tih upozorenja Mišela Uelbeka i drugih malobrojnih zapadnih snažnih intelektualaca ne oslikava distopiju, već jednu realnost i upozorava svet. Ukoliko literatura i ljudski umovi danas mogu da pokrenu nekog na razmišljanje onda čine ono što jeste dužnost intelektualca, a to je da bude budan i da govori istinu“, zaključio je Vukosavljević.
Pogledajte i: