Kad Rusi sviraju hujanje balkanskog vetra, Srbima oči cakle

Irina Stačinska je 25. septembra u Ruskom domu pred beogradskom publikom premijerno izvela delo „Balkanski vetar” savremenog ruskog kompozitora Denisa Horova. Ona je tokom boravka u srpskoj prestonici održala i master-klasove za srpske flautiste.

„Veoma sam radosna zbog tog koncerta jer je muzika zaista divna i zaista odražava veoma složenu prirodu 'balkanskog vetra'. Reč je o spoju kultura, kombinaciji melodijskih linija koja je vrlo jedinstvena. Svaki lokalitet ima svoje jedinstvene karakteristike i, kada se one prenesu na tako zanimljiv način, posebno uz pomoć mog omiljenog instrumenta, flaute, koju sviram u pratnji klavira, dobija se veoma raskošna kombinacija. Ovo delo je napisano specijalno za balkansku turneju, a svetska premijera je u Beogradu. Sledeći nastup će biti u Sloveniji, na festivalu flaute“, kaže Irina Stačinska u razgovoru za Sputnjik.

Prema njenim rečima, flauta, za razliku od violine, ili klavira, ne može da se pohvali obimnim muzičkim repertoarom i retko se čuje na koncertnim scenama kao solistički instrument.

„Zbog toga sa veoma ponosna što je tokom proteklih sedam i po godina, otkako sam napustila Moskovsku filharmoniju, urađeno mnogo na razvoju ovog instrumenta u Rusiji i inostranstvu. I ja dosta nastupam. Mnogi se pitaju kako flauta može da drži pažnju sat i po vremena, da se slušalac ne umori od jednog monotonog kolorita. Ipak, zadatak izvođača je upravo u tome da to prevaziđe i mogu reći, makar je u mom slučaju tako, da se nije dešavalo da neko izađe nezadovoljan posle koncerta. Stvar je upravo u odabiru repertoara, u podsticanju stvaranja novih dela za naš repertoar, u izboru najizražajnijih sredstava koje umetnik koristi kao svoju paletu. Tako muzičar koristi te različite kolorite, koji, naravno, daju svoj rezultat. Važno je da zna kako to radi, šta želi da se kaže kroz muziku“, kaže Irina Stačinska.

Flauta je, kako napominje naša sagovornica, procvat doživela početkom 19. veka, mada se tadašnji instrument donekle razlikovao od ovog današnjeg.

„Naravno, bila je popularna i u periodu baroka, koji je u muzici bio mnogo dugotrajniji nego u drugim vrstama umetnosti. Ipak, sve to dosta zavisi i od samih izvođača koji su se pojavljivali u određenim epohama. Kada je sredinom 19. veka počela muzička globalizacija, kada je orkestar postao veći, i zvuk flaute je postao primamljiviji. Zahvaljujući, recimo, velikom flautisti i pronalazaču Teobaldu Bomu, ovaj instrument je dobio novi život. Zahvaljujući preciznom radu ventila, sada možemo da sviramo glasno, s prilično velikim zvučnim volumenom, pa čak i virtuozno. I naravno sredinom 20. veka, s pojavom novog muzičkog jezika - ne govorim samo o modernoj muzici, gde nije uvek reč o zvuku, nego o nekoj vrsti šuštanja, određenih specijalnih efekata, koji, naravno, mogu delimično da ulepšaju naše sviranje“, kaže ruska flautistkinja.

Ona posebno ističe doprinos nadarenih izvođača poput Žan-Pjera Rampala i Džona Smita, koji su, kako navodi, doprineli intresovanju za flautu, odnosno za njeno uvođenje kao solo instrumenta u klasične kompozicije.

Samu Irinu Stačinsku je do flaute, kako kaže, dovela slučajnost.

„Verovatno sam prosto imala sreće. Moji roditelji su muzičari, majka je pijanistkinja, tako da sam počela, naravno, od učenja klavira. Hvala bogu, od toga sam odustala, nekako mi nije išlo s klavirom. Umem da ga sviram, ali to nije moj instrument. Imam male šake i veoma mi je drago što sam otkrila flautu, koju veoma volim“, navodi Irina Stačinska.

Trudeći se da popularizuje flautu kao solistički instrument, ruska muzičarka je preuzela na sebe i organizaciju muzičkih festivala u Nižnjem Novgorodu i Kalinjingradu, koji omogućavaju nadarenim flautistima da se afirmišu.

Prema njenom mišljenju, jedan od najvažnijih elemenata procesa učenja za svakog muzičara jeste izlazak na scenu.

„Kada, na primer, učimo nešto novo, pa izađemo na scenu, isplivaju svi oni ne baš prijatni aspekti muzičkog izvođenja, neki manje uspešni momenti. I veoma je važno to prevazići. Scena je samo sredstvo za to, jer ona nas zaista razotrkiva. Kao da ste, uslovno rečeno, goli na sceni, jer morate da predstavite najkvalitetniji prozivod s tehničke tačke gledišta, ali pored toga morate, naravno, imati ideju o muzičkom konceptu koji bi javnost trebalo da čuje. Sve ostalo je samo način izražavanja. Zato ja svojim đacima kažem da je to uvek razvojni proces, a eto imala sam i ovde dva master-kalsa za srpske flautiste, oni su divni, tako nadahnuti, veoma su dobri, oči im cakle. Bilo je mnogo zaista novih stvari. I za mene samu je to uvek razvojni proces. Iako predajem, imam neku vrstu zadatka koji moram da rešim. I ako to rešimo, to je zaista sreća i uspeh“, navodi Stačinska.

Kada je reč o organizovanju solo nastupa, Stačinska kroz smeh kaže da je najveći izazov ubediti menadžere da flauta zaista ima mogućnost da osvoji publiku.

„Ranije sam veoma volela da sviram u orkestru, ali sada se, nažalost, ne vidim kao deo takve grupe. Naravno, uvek rado sviram s orkestrima, raznim. Ovo je, verovatno, na ovaj ili onaj način, moj poziv, da ipak osiguram da flauta više zvuči kao koncertni instrument, na velikom koncertnom podijumu. Imam priliku da često nastupam s orketrima širom Rusije i s vodećim orkestrima u Moskvi, s Marijinskim pozorištem u Sankt Peterburgu. Naravno, to je ogromno zadovoljstvo, jer je koncert svojevrsno takmičenje soliste i orkestra. Ali upravo je ovaj koncept počeo da se transformiše u 20. veku. I radovi kompozitora Pendereckog, Nilsona, klasika, počeli su da menjaju celu tu strukturu i to je počelo da se pretvara u neku vrstu interakcije, razgovora, dijaloga“, navodi Stačinska.