Đorđe Mihajlović, u narodu poznat jednostavno kao deda Đorđe, još za života je proglašen za Solunca, i iako to nije bio, unapređen u ratnika, iako se nije borio, kao heroj odlikovan od otadžbine onih čije je grobove poput najvećih svetinja čuvao, heroj je zapravo i bio! Jer, čitav život posvetiti, ne samo brizi o humkama naših slavnih predaka, već i o očuvanju srpske istorije i kolektivnog sećanja, ravno je podvigu.
Bista, dar livnice „Jeremić“, delo je vajara Ljubomira Lackovića i predstavlja trajnu počast čoveku koji je čitav život posvetio brizi o Zejtinliku, večnom domu više od 7.000 srpskih ratnika.
Deda Đorđu je i pre samog njegovog rođenja (1. maja 1928.) bilo zapisano čime će se baviti — onim čime se bavio njegov otac, onim čime se bavio i otac njegovog oca. Priča o Đorđu i Zejtinliku zapravo počinje sa prvim čuvarem groblja Savom Mihajlovićem, solunskim dobrovoljcem iz Grablja koga je, priča kaže, kralj Aleksandar stavio na čelo državne komisije da sakupi posmrtne ostatke svojih saboraca sa bojišta i grobova širom Solunskog fronta.
Spomen-bista posvećena deda Đorđu otkrivena je u okviru kompleksa vojničkog groblja Zejtinlik, ispred kuće u kojoj je živeo.
© Sputnik / Lola Đorđević
Kada je 1928. preminuo, o Zejtinliku je nastavio da brine njegov sin Đuro koji je tokom Drugog svetskog rata sačuvao groblje i njegove relikvije od nacističke pljačke. Đuro Mihajlović umire 1961. godine i biva sahranjen uz oca na Zejtinliku, a brigu o večnoj kući hrabrih ratnika preuzima Đorđe, koji će tu dužnost obavljati tako predano kao da brine o večnoj kući svojih najmilijih.
Više od pola veka, tačnije 62 godine, deda Đorđe je dočekivao i ispraćao, kako potomke stradalih srpskih ratnika, kojima je pokazivao gde su pohranjene kosti njihovih predaka, tako i visoke zvaničnike, strane delegacije, istoričare i svakog slučajnog ili namernog posetioca ovog svetog mesta. Posetiocima se činilo da zna sve o svakom vojniku — čiji je, odakle je došao, za koju se jedinicu borio, gde je poginuo.
Sa šajkačom na glavi, bez koje nije nikuda izlazio, pričom je slušaoca vraćao u prošlost, govoreći da slavna istorija srpskog naroda treba da se pamti i prepričava, naročito mladim naraštajima. Posebno se radovao kada bi Zejtinlik posetili unuci junaka čije je humke čuvao.
Za svoju posvećenost dobio je Orden srpske zastave drugog stepena, Orden Svetog Save prvog stepena i nagradu Majka Srbija, a pre četiri godine i srpsko državljanstvo.
Više od pola veka, tačnije 62 godine, deda Đorđe je dočekivao i ispraćao, kako potomke stradalih srpskih ratnika.
© Sputnik / Lola Đorđević
„Živeo sam za dan kada mi je Srbija dodelila državljanstvo. Živeo sam, jednako, kao i u nadi da doživim stogodišnjicu proboja Solunskog fronta, a vama sam to, onda, poverio. Dočekao sam, eto, i jedno i drugo“, rekao je Mihailović onog dana kada mu je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić uručio pasoš.
Danas, kada deda Đorđa više nema da nad humkama bdi i o slavnoj prošlosti srpskog naroda pripoveda, na Zejtinliku stoji njegova bista kao trajno svedočanstvo o čoveku koji je čitav svoj život posvetio očuvanju sećanja na heroje Velikoga rata.
Pogledajte i: