Amerikanci, kako podseća Lalić, imaju teško nasleđe iz prošlosti s Iranom pa repriza nečeg sličnog teško da je potrebna i aktuelnom predsedniku SAD Džozefu Bajdenu i demokratskom kandidatu na izborima Kamali Haris.
Male šanse za kopnenu intervenciju u Libanu
Ovaj novinar s dugogodišnjim dopisničkim stažom zato je uveren da će se razmena raketnih udara između Izraela i Hezbolaha, nakon operacije sa eksplozijama pejdžera i toki-vokija u Libanu, svesti ipak na "propagande napade" i da neće doći do izraelske kopnene intervencije na tu zemlju.
„Očigledno je da je ipak prisutna neka suzdržanost - jesu gađali i jedni i drugi ali nije došlo do frontalnog sukoba. Hezbolah je inače mnogobrojniji i bolje naoružan od Hamasa i iza njega stoji Iran“, obrazlaže svoj stav Lalić u emisiji Svet sa Sputnjikom.
S druge strane, kako ističe, napad Irana na Izrael bi verovatno imao za rezultat rat u koji bi se direktno uključila Amerika, ali u Iranu očigledno promišljeno gledaju na situaciju i ne žure da reaguju.
Po mišljenju istoričara Saše Adamovića, eksplozije pejdžera čije su mete bili pripadnici Hezbolaha u Libanu jesu nanele ozbiljan udarac toj organizaciji, ali su, kako kaže, oni olizali rane i uzvratili sa nekoliko stotina raketa ispaljenih na Izrael.
„Izgleda da vojna moć Hezbolaha ipak nije toliko degradirana. Pošto nema invazije na Liban posle napada pejdžerima verovatno da Izrael ni nema nameru da napadne i da će sačekati drugi trenutak, možda promenu u Beloj kući, a onda će tražiti način da uvuče Ameriku u rat, nešto poput 11. septembra ili u neku ograničenu operaciju gde bi se sva krivica pripisala Iranu. Kako sada stvari stoje, invazije neće biti još neko vreme“, uveren je istoričar.
Zašto eskalacija odgovara Netanijahuu
Sagovornici Sputnjika saglasni su da je eskalacija sukoba bila potrebna izraelskom premijeru Benjaminu Netanijahuu čije su pozicije poljuljane time što ni posle skoro godinu dana sukoba u Gazi nije rešio problem s Hamasom niti vratio izraelske taoce kući.
„Ova situacija najviše koristi Netanijahuu da bi očuvao svoje pozicije u zemlji jer je on i pre ovog sukoba bio na udaru oko korupcije. A radikalni deo Izraela ne može da mu oprosti kako nije predvideo ništa što se desilo 7. oktobra prošle godine (sa napadom Hamasa). Narod traži i da se reši sudbina talaca, a on to nije rešio godinu dana“, objašnjava Lalić.
Adamović dodaje da je detoniranje pejdžera imalo ne toliko strateški koliko taktički cilj da na unutrašnjem planu Netanijahu, kad već ne uspeva da vrati taoce, zabeleži bar neki poen i nanese udar Hezbolahu
Što se tiče same operacije sa pejdžerima, Lalić ocenjuje da je ona bila dugo pripremana dok Adamović ne sumnja da ona nosi potpis Mosada, što su, podseća, otvoreno konstatovali i zapadni mediji uključujući i takve kao što je Njujork tajms.
Reč je, kako kaže, o dobro organizovanoj, visoko sofisticiranoj operaciji koja je obuhvatala veliki broj fantomskih firmi u više zemalja – Tajvanu, Mađarskoj, Bugarskoj, Norveškoj - s ciljem da se zametne trag.
Ovo je bio, mišljenja je Adamović, i teroristički napad jer je stradao i veliki broj civila, a desio se u trenutku kad je po jednoj od verzija Mosad procenio da ne dolazi u obzir invazija na Liban i da direktan kopneni sukob sa Hezbolahom uključuje rizik koji je neprihvatljiv za Izrael.
U osvrtu na činjenicu da tragovi eksplozija pejdžera vode do firmi u nekoliko država, Lalić posebno izdvaja Norvešku koja je, kako kaže, uvek imala posebnu ulogu u NATO s obzirom na svoj geostrateški položaj isturenog punkta prema nekad SSSR, danas Rusiji.
On je istovremeno uveren da je ovo bila zajednička operacija Mosada i američke CIA jer, napominje, u Izraelu se ništa i ne dešava bez znanja američke obaveštajne službe.
Sumirajući situaciju, Lalić iznosi pretpostavku da drastičnije eskalacije na Bliskom istoku neće biti do američkih izbora, a šta će se dalje dešavati zavisi od toga kakav će biti njihov ishod i dalji potezi novog predsednika.