Na vojnoj akademiji Vest point, Vjosu su pripadnici američke vojske pozdravili egzaltiranim skandiranjem „Kosovo, Kosovo“!
To se desilo baš u momentu kad Srbija pokušava da predstavi javnosti kako naša država unapređuje odnose sa Vašingtonom, a ambasador u Beogradu Kristofer Hil izjavljuje da Srbija „nema većeg prijatelja od nacionalne garde Ohajo.
U suštini, sve je jasno: Separatističku tvorevinu koja čisti Srbe na Kosovu i Metohiji i zatire postojanje našeg naroda podržava njihov tvorac - zvanični Vašington i zvaničnici Sjedinjenih Američkih Država.
Za partnerstvo sa Srbijom, ali ne u krupnim političkim temama zadužen je Ohajo, a Amerika sklapa partnerstvo sa Beogradom kako bi Srbiju otrgla od energeteskih veza sa Ruskom federacijom.
Ministar Đurić je ipak, i pored tih standardnih paradoksa, otišao korak dalje. On je istakao i da se radi o jačanju odnosa Amerikom koja je nepokolebljivi saveznik.
Na tu rečenicu iz obraćanju srpskog ministra ipak moramo da stavimo akcenat. Ona je tačna, ali samo u jednom delu.
Kako je to Amerika – nepokolebljiva
Amerika jeste decenijama nepokolebljiva u težnji da se Srbija potpuno i nepokolebljivo odrekne Kosova i Metohije.
Amerika jeste nepokolebljiva u težnji da Srbija pokida sve veze sa Rusijom i da joj uvede sankcije.
Amerika jeste nepokolebljiva u namerama da ovde stvori takozvani vouk sistem vrednosti koji bi potpuno uništio sve tradicionalne i vrednosne temelje ove zemlje.
Amerika jeste nepokolebljiva u ostvarenju cilja da se u Srbiji uvede totalni medijski mrak tako što će biti zabranjeni svi mediji (pre svega ruski) koji govore drugačije od totalitarne agende njihove duboke države.
Amerika je nepokolebljiva u nameri da neprekidnim hibridnim akcijama i kapilarnom mrežom saradnika, trese vlasti u Srbiji kako bi je naterala da promeni politiku.
Dakle, Amerika jeste nepokolebljiva. A ko im je pravi saveznik u ovom delu sveta, videlo se pri dočeku Vjose Osmani.
Više od diplomatske igre
Jasno je da Srbija mora da igra filigrantsku igru da bi zaštitila svoje interese.
Jasno je da je Amerika još supersila od koje zavisi i bezbednost naših sunarodnika na okupiranom Kosovu.
Jasno je da se mora posegnuti i za obrenovićevsko-pašićevskim diplomatskim slalomom da bi se prošlo kroz uzak tesnac neutralnosti i suverenosti do koga smo državnički hrabro i mukotrpno došli.
Jasno je da je politika jedno, a emocije drugo i se moraju povlačiti i potezi koji nekada i nisu u punom skladu sa našim interesima da bi se sačuvala viša vrednost.
Ali, ne verujemo da je šef diplomatije Srbije morao da izgovori i nešto što jednostavno ne stoji, da je Amerika nepokolebljivi saveznik Srbije.
I sve to dok Amerikanci skandiraju Kosovu pred nasmejanom Vjosom Osmani.
I sve to dok se predsednik Srbije priprema da saopšti strašnu istinu o Kosovu na Generalnoj skupštini UN i mračnu sliku o turobnom životu Srba, a čemu je u mnogome doprinela Amerika.
To Srbija ipak ne zaslužuje.