Deset godina bez Vuka Bojovića, ali na ovom mestu on je – večan

Skoro trideset godina Vuk Bojović je bio direktor Beogradskog zoološkog vrta, ili Vrta dobre nade, kako ga ponekad zovu prisniji prijatelji Muje aligatora i pokojnog Samija. Zahvaljujući njemu mnoge su životinje proživele dobar i kvalitetan život, a deca bajkovito detinjstvo.

Životinjski fond je činilo svega šezdesetak živuljki, uključujući i ptice. Pomoćni objekti, kućice i kavezi bili su dotrajali i oronuli, a staze zapuštene i zarasle u korov.

Aligator Muja

Vuk je došao na mesto direktora 1986. i od tada kreću promene u tom malom beogradskom životinjskom carstvu. Počeo je da traži savesne saradnike koji bi zaista brinuli o i negovali životinje, kao i donatore za renoviranje i nabavku novih stanovnika iz dalekih krajeva zemaljske kugle.

Vukov veliki saradnik i prijatelj, šimpanza Sami, pomogao mu je da izgradi kuću za ostale majmune. Njihova zgrada je bila u najgorem stanju, a nakon Samijevog bekstva i sve učestalijih izleta po centru grada krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, dok ga je Vuk jurio po beogradskim krovovima i ubeđivao da se ipak vrati i da u tom Vrtu i nije tol'ko loše, novac je prikupljen. Uskoro su svi dobili kuću, slonica Tvigi, žirafe, zebre i svi ostali.

Jedna decenija bez Vuka

Na obeležavanju desetogodišnjice Vukove smrti, u kafiću tik do kaveza sa crvenim i plavim papagajima koji su sve vreme neumorno grakćući odavali počast, porodica i prijatelji su se sakupili kako bi se uverili da je on i dalje tu.

Vukova supruga Vesna, zahvalila se i rekla kako svi okupljeni čine veliku čast porodici ne dozvoljavajući da se Vuk zaboravi, zaboravljajući i sama da je on u svakoj cigli Vrta. Njegovu stolicu gde je stalno sedeo ostavili su upražnjenu, a njegovi potomci, njegov Vrt i na kraju krajeva sve te priče o njemu, svedočanstva su činjenici da je Vuk Bojović ušao u legendu.

Vukov sto u kafiću u zoološkom vrtu, kafa i čaša vina koje je voleo da ispija dok posmatra Vrt.

Njegov prijatelj, dramski pisac i akademik Dušan Kovačević obratio se prisutnima kako bi onima koji dugo nisu obnavljali gradivo, kao i onima koji su previše mladi da bi se sećali, ispričao kako je lepota druženja sa Vukom bila ta što su za njegov sto bili dobrodošli i pisci i akademici, čuvari, čistači, sportisti i svi ljudi dobrih namera.

Bio je spas životinjama i Vrtu, a pomagao je svakome kome je mogao, rekao je Kovačević i naglasio da mu je od svih priznanja koje je stekao u životu, najvrednije to što jedna ulica u Beogradskom zoo vrtu nosi njegovo ime.

Okupljeni porodica i prijatelji povodom deset godina od smrti Vuka Bojovića, Beogradski zoo vrt.

Pesnička „prepucavanja“

Vukov dugogodišnji prijatelj, čuveni lekar Dušan Stanojević, govorio je o široj javnosti manje poznatom aspektu Bojovićeve ličnosti, a to je njegova pesnička duša.

Voleo je pesnike i pesnička druženja, a znao je napamet svaku pesmu iz svoje antologije koju je nosio sa sobom. U šali je govorio „Pesme se moraju učiti napamet, a pesnike nemoj nikad da upoznaješ“. Neki od tih sa kojima se, suprotno svom „savetu“, družio, bili su Miljenko Žuborski, koji je napisao i pesmu o Samijevom bekstvu, Brana Petrović, Ljubivoje Ršumović… Sa Lanetom Gutovićem je čak imao i pesničke „borbe“, gde bi jedan drugome slali stihove i strofe, pokušavajući da jedan drugog nadmudre.

Prijatelji okuipljeni povodom deset godina od smrti Vuka Bojovića.

Stanojević je ispričao i anegdotu o noćnom čuvaru Branku. Branko bi jutrom davao „raport“ o protekloj noći dok bi Vuk čitao novine. Između obilazaka životinja, pisao bi toliko apstraktne pesme da niko ne bi znao o čemu uopšte govori, a Vuk bi ga preko novina samo pitao „Jesu li te i noćas muze posećivale?“. Kada je Vuku bilo dojadilo da sluša o apstrakciji, on je Branka zamolio da napiše pesmu o lami. Sa lame se posle prešlo na slona, sa slona na veterinara, sa par pesama na čitavu zbirku i sa noćnog čuvara Branka, na Branka Stevanovića, dečjeg pesnika.

Vukov dugogodišnji prijatelj, doktor Dušan Stanojević

Kasting za majmuna

Emir Kusturica je jedini čovek koji je uspešno opsedao zoološki vrt tenkovima i avijacijom. Vukovu dozvolu je, naravno, imao, jer je Vuk prepoznao ideju koja je stajala iza snimanja „Podzemlja“.

Emir Kusturica i Dušan Kovačević na obeležavanju desetogodišnjice od smrti Vuka Bojovića, Beogradski zoološki vrt.

Žive životinje potvrđivale su njegovu sklonost ka onome šta je najvrednije, a Vrt je postao spomenik velikoj ljudskoj ideji koja korespondira sa time da je ljudski život bliži fikciji nego realnosti. Vuk je u sebi nosio umetničku dušu i sa njom je dosezao ciljeve koje drugi nisu, rekao je Kusturica pred okupljenima.

Kao jedan od najzanimljivijih doživljaja i idealnu sliku koja opisuje međusobni odnos i prijateljstvo Vuka i Emira, istakao je kasting u zoo vrtu. Umesto visokog glumca ili zgodne glumice, njih dvojica su birali tigrove i majmune. Ulazili su u kaveze i proveravali imaju li životinje glumačkog dara, a Kusturica je šaljivo istakao da je upravo tada na primeru jednog nemačkog majmuna i naučio šta u pravom smislu reči znači biti majmun.

Sećanje na Vuka Bojovića

Nesalomivi Vrt

Vukov vrt je preživeo mnogo toga, pa i vreme rata, sankcija i hiperinflacije. Cena ulaznice se merila u milijardama i to su bile izuzetno teške godine, kako za ljude, tako i za životinje. Vuk je tada doneo odluku da se ulaz može platiti ne samo novcem, već onim šta je ko imao – ciglama, benzinom, hranom za životinje.

Njegova neumorna borba za očuvanje zoološkog vrta produžila se i do kasnih dvehiljaditih, kada je zbog ideje o izmeštanju Beogradskog zoološkog vrta počeo da štrajkuje glađu. Čitav život je svoju ljubav darovao bližnjima, prijateljima, onima bez i sa krznom, sa perajima ili krilima i deseta godišnjica njegove smrti idealan je podsetnik da je svojom neumornom dobrotom postao besmrtan.