Hiljadu i jedan razlog: Zašto je važan Putinov poziv Srbiji na Samit BRIKS? /video/

Portparol Evropske komisije Peter Stano diplomatski i odmerenije konstatuje kako održavanje veza Beograda i Moskve za vreme sukoba u Ukrajini nije u skladu sa vrednostima EU i procesom pridruživanja Evropskoj uniji.

Istovremeno, bivši američki ambasador pri NATO i specijalni izaslanik za Ukrajinu (u periodu 2017-2019) Kurt Volker nediplomatski i krajnje oštro navodi kako uz oslanjanje na Moskvu i igranje na „kartu srpske manjine u drugim balkanskim državama“ Beograd želi napraviti „Rusiju na Balkanu“.

Poziv Vladimira Putina da predsednik Srbije zvanično učestvuje na oktobarskom Samitu BRIKS plus u Kazanju neverovatno je važan i ima veliku specifičnu težinu. Tako se formalizuju odnosi Srbije sa najznačajnijom multilateralnom platformom u globalnim razmerama u ovom trenutku.

BRIKS plus i bukvalno transformiše svet, preko njega se vrši oblikovanje sasvim novih i drugačijih međunarodnih odnosa, u tom pogledu je daleko iza sebe ostavio G7. Zapravo G7 je sveden na konfiguraciju koja koordinira strateške aktivnosti unutar kolektivnog Zapada, mimo toga uticaj rapidno kopni.

U prilog ovoj tvrdnji ide i apsolutni neuspeh ideje Džozefa Bajdena o stvaranju Alijanse za demokratiju. Svakako, ne treba gajiti iluzije da će se G7 tek tako „pomiriti sa sudbinom“. Očigledno je da (re)aktualizacijom brojnih kriza pokušavaju sprečiti realizaciju konkurentskih projekata. Negde im to polazi za rukom, negde ne uspevaju, ali pokazuju neverovatnu upornost.

Do pandemije, BRIKS je radio strpljivo i polako, od pandemije naovamo njegovo širenje odigrava se „koracima od sedam milja“. Širenje se ne odvija samo po horizontali – prijemom novih članica (mada to uopšte nije zanemarljivo), nego i po vertikali – obuhvatanjem sve većeg broja tema koje se razmatraju i ustanovljavanjem vrlo atraktivnih projekata koji se tiču dinamičnijeg ekonomskog razvoja, energetske bezbednosti, razmene tehnologija, saradnje u nauci, kulturi, pa čak i sportu (organizuju se Igre BRIKS).

Za Srbiju je ovo važno iz „hiljadu i jednog razloga“, nije nužno posebno naglašavati kakve bi dugoročne konkretne koristi od direktne saradnje sa „motorima globalne ekonomije“, energetskim (i uopšte resursnim) džinovima i rastućim tehnološkim silama bilo.

Međutim, za Srbiju je formalizacija i institucionalizacija odnosa sa BRIKS važna i iz političkih razloga.

Prvo, suštinski – Srbija bi bila prva evropska zemlja koja to čini, što bi joj omogućilo ekskluzivitet. Sa tim idu i neke komparativne prednosti čak i u odnosu na daleko moćnije evropske države, o užem regionu za koji je srpska spoljna i bezbednosna politika zainteresovana – da i ne govorimo.

Sa druge strane, suočena sa intenzivnim i kontinualnim pritiscima kolektivnog Zapada, Srbija se često obraćala članicama BRIKS i sa te strane dobijala podršku u vrlo „nezgodnim trenucima“.

U „čaršijskoj analitici“ preovlađuje stav da se nešto podrazumeva, te da će se relacije sa nezapadnim državama održavati na visokom nivou po inerciji. U diplomatiji se mora investirati, odnose je nužno „servisirati“ i unapređivati. Ništa se ne dešava samo od sebe.

Putinove reči tokom razgovora sa Vulinom o tome kako već dugo nisu upriličene sednice međuvladine komisije, kao i da isto tako dugo stoje otvoreni pozivi za bilateralne posete predsedniku Narodne skupštine i šefu srpske diplomatije (ti pozivi upućeni su davno, nisu vezani za pojedince koji trenutno obavljaju te funkcije) treba shvatiti i kao blago nezadovoljstvo.

Blago nezadovoljstvo stvara i činjenica da se strateški projekti Srbije realizuju neuključivanjem ruskih partnera, već u najvećoj meri baš sa onima koji vrše intenzivne i kontinualne pritiske na Beograd.

Poslednji slučaj u nizu je izjava srpskog ministra za energetiku o ukidanju moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana, pri čemu je ostao utisak da se u tom poslu unapred „očijuka“ za francuskim izvođačima, što nije dobro prihvaćeno u delu ruske akademske javnosti koja se bavi ovim pitanjem.

Bez ikakve dileme, može se očekivati da pre ili kasnije ovo od akademskog postane i političko pitanje. Ne samo da je Rosatom danas najpouzdaniji partner u oblasti nuklearnih tehnologija (pri tome i daleko jeftiniji od konkurencije, pa je usled toga ubedljivo na prvom mestu u svetu kada se radi o izvozu tehnologija i izgradnji novih reaktora u inostranstvu), nego su o tome Beograd i Moskva već nekoliko puta razgovarali na viskom nivou i potpisali memorandume.

Srbija se mora pokazati kao solidan partner, da bi politički odnosi ostali dobri neophodno je osmisliti i realizovati i druge vidove saradnje. Članice BRIKS su velike i regionalne sile, države koje se pitaju u svetskoj politici, sa njima je potrebno stalno raditi i kroz taj rad prepoznavati komplementarne interese.

Nespretan odgovor predsednika Srbije o „važnim gostima“ koje bi trebalo da primi u Beogradu tokom oktobra, pa usled toga i iskazana nedoumica o učešću na Samitu, bolje da nije izrečen. Jer, da se niko ne uvredi, izuzimajući nekolicinu zaista uticajnih „zapadnih figura“ u svetskoj politici, doslovno svi važni lideri za budućnost globalnih procesa boraviće u Kazanju.

Ilustrativno predstavljajući, od „top ten“ državnika - u Kazanju će se naći njih pet do sedam. Da li će i kada stići sličan poziv Aleksandru Vučiću ili šefu države koji ga nasledi ukoliko se ova prilika propusti – uopšte nije izvesno.

Rizik od odsustvovanja sa skupa na kom će biti reči o globalnim transformacijama i novim međunarodnim odnosima jeste veliki.

Naravno, rizik od prihvatanja takođe postoji. Učešće Srbije na Samitu BRIKS ne uklapa se u predstavljenu sliku „crno-belog sveta“ kolektivnog Zapada. Uticaj G7 u svetu kopni, ali je u Evropi situacija dijametralno suprotna. Geografski, taj kolektivni Zapad je Srbiji bliži, a sa njim su odnosi odavno formalizovani i institucionalizovani.

Javili bi se tada mnogo ozbiljniji „igrači“ od Rota, Stana i Volkera sa nediplomatskim i oštrim porukama. Moguće, i sa porukom kako evrointegracija Srbije do daljnjeg neće biti.

Ali, šta to praktično znači za srpsku politiku čak i ukoliko se desi? Razlika između prakse i teorije (koja se održava izjavama zapadnih zvaničnika) odavno je stvorena. Ta razlika ne smanjuje se ni preteranim uključivanjem zapadnih faktora u strateške projekte koji se realizuju.

Naprotiv, na Kosovu i Metohiji svedočimo kako razlika postaje sve veća. Nikada u savremenoj srpskoj istoriji nije bila gromoglasnija tišina nego danas, dok se u javnosti ćutalo na uspostavljanje albanskih institucija na severnom Kosovu i svakodnevno terorisanje srpskog stanovništva.

Ta gromoglasna tišina bejaše suštinski odraz naše nemoći. Sliku nisu promenile (u najoptimističnijoj varijanti – barem za sada) ni novouspostavljene „crvene linije“ zvaničnog Beograda, niti oglašavanja zabrinutih pojedinaca ili organizacija (nije ih nedostajalo, ali suštinski nisu uticale na promenu percepcije).

Preteranim uključivanjem zapadnih faktora u strateške projekte i neprestano popuštanje pod pritiscima indukuje desuverenizaciju, a desuverenizacijom se smanjuje moć državnih institucija, što će u potpunosti postati belodano tek narednim generacijama.

Iskustvo iz sedamdesetih godina prošlog veka kada se zbog „čuvanja stabilnosti“ i „unapređenja ekonomsko-socijalnog ambijenta“ pristajalo na konfederalizaciju države još je sveže. I te buduće generacije neće razumeti zbog čega smo ćutali, zašto nismo investirali u alternative. Isto kao što današnje generacije ne razumeju zašto se ćutalo sedamdesetih.

Opasnost od prihvatanja učešća na Samitu BRIKS postoji, u nekom razvoju situacije suočićemo se sa neprijatnim posledicama, ali u krajnjoj liniji to će samo poslužiti kao izgovor nekim parlamentarcima, portparolima i izaslanicima da se otvorenije i neposrednije preduzmu koraci kojih će svakako biti. Kojih ionako ima, direktno ili indirektno, otvoreno ili sakriveno.

Bez ikakve dileme – BRIKS jeste za Srbiju rešenje. Rizik postoji od formalizacije i institucionalizacije odnosa sa BRIKS, no rizik postoji i ako se to ne učini. Ako se to ne učini sada, posle će možda biti kasno za neke sveobuhvatnije i detaljnije strateške dogovore sa nezapadnim akterima.

A u sveobuhvatnijim i detaljnijim strateškim dogovorima koji se tiču budućnosti zapadne Evroazije i posledično - regionalne bezbednosti jugoistočne Evrope, Srbija ima interesa da učestvuje. Novi poredak donosi i nova dugoročna rešenja. U nametnutom poretku koji je projektovala G7 nema dugoročnih rešenja, već neprestanih ustupaka radi „kupovine vremena“.

Nesumnjivo, „kupovinom vremena“ jesu postignuti određeni rezultati, njih nikako ne treba potcenjivati, ali je dugo trajanje ovog procesa učinilo da cena primene takve strategije postaje sve veća. Razlika između BRIKS i G7 ogleda se u poimanju karaktera države i definisanju njenog suvereniteta. Propuštanje ove prilike može biti uvod u dalju i što je najopasnije – bržu desuverenizaciju, samim tim i smanjivanje potencijala moći države.

U tom kontekstu, ono što se odigrava na severnom Kosovu nije kraj, nego početak drame koja će se u narednom činu manifestovati i u ostalim delovima Srbije.

Zbog toga je Putinov poziv neverovatno važan i ima specifičnu težinu.