Uzalud sam mesece provela obilazeći Rudarsko geološki fakultet i Akademiju nauka, sve tražeći naučnike, stručnjake, koji će mi objasniti šta je litijum, kako se kopa, i gde žive ti ljudi sa dve glave koji se rađaju kao kazna koju Gospod šalje onima koji ne poštuju njegov poredak. Da je želeo da litijum bude na površini, on bi ga tu i postavio. Ali nije. Sakrio ga je duboko pod zemlju, i došli varvari iza sedam mora, da kopaju -n e smeju kod sebe, a kod nas, ”uz ovakvu vlast”- može.
A da bih poverovala stručnjaku, nije mi bila dovoljna njegova diploma doktora nauka ili zvanje akademika. Jer, šta ako ih je Rio Tinto angažovao za svoje elaborate, neophodne za dobijanje dozvole, što će reći, ako im je platio za taj rad, prevedeno na ćirilicu - korumpirao. Šta ako su oni, koji su ceo život proveli radeći i učeći, spremni da sve to pogaze za šaku dolara. Čudni su ti ”učenjaci”, tvrde oni koji bolje od njih sve znaju.
Znači - tražimo nepoznate ljude, one koji imaju diplomu, bilo koju, može filozofija, sociologija, književnost, ali je bitno da ne vole novac i spremni su da besplatno ustvrde da tone i tone sumporne kiseline koje se koriste u Prahovu, nisu štetne, a da je užasno opasna u potencijalnom rudniku litijuma.
I tako sam saznala da tamo gde je prošao Rio Tinto, više ni trava ne raste - što je tačno, i samo od nas zavisi hoćemo li mu dopustiti da se tako ponaša i ovde; da nigde u Evropi niko ne kopa litijum, što nije tačno; da ima i drugih izvora litijuma po svetu, pa nije baš neophodno Evropi da baš nas truje; da za nekoliko godina litijum nikome neće biti potreban, a mi ćemo u međuvremenu propasti… i tako dalje i tako redom. Samo je jedno bilo sigurno – strah i panika u narodu.
A onda - hladan tuš.
Opozicija, koja, kažu, nije organizovala, ali je pomagala talase protesta koji su se razlili po Srbiji, uspela je da se udruži i zatraži od Skupštine da promeni zakon i onemogući uništavanje naše lepe domovine.
Danijela Nestorović iz Ekološkog ustanka Aleksandra Jovanovića Ćute, dakle član jedne od organizacija koja nas je mesecima zastrašivala, izjavi na pres konferenciji da niko nije tražio, a dokaz je pomenuti predlog zakona, da se trajno zabrane istraživanja, jer, Bože moj, opozicija se ne protivi napretku Srbije (a kopanje litijuma je, valjda, napredak), pošto ne može da se pouzda u pravni poredak, a kad bude mogla (to jest kad dođe na vlast) onda ”da, kako da ne”.
A deca sa dve glave? A tone sumporne kiseline na nesigurnoj pruzi, na kojoj čak i kad je sve u redu, cisterna može da se prevrne? A sumporne kiše koje nam liju niz lice?
Propadoše moja istraživanja, meseci proveravanja koji je akademik pošten, a koji korumpiran, da li je litijum ”naša nafta” ili naša propast.
A sad da se malo uozbiljimo. Jasno mi je da je teško bilo voditi proevropsku politiku suprotno stavovima Šolca i Makrona, ili onog gospodina koga proglasiše Vučićevim plaćenikom. Ne poričem pravo opoziciji da se bori za vlast. Inače – nema svrhe da postoji. Ali sejanje straha je nešto drugo. Za to postoji član u krivičnom zakoniku. A za pitanje – da li je ova ili neka druga vlast korumpirana – takođe postoji zakon. A ako krenemo logikom koja nam se nameće, da je zaista svaku vlast i svakog činovnika moguće ”kupiti” – gde je garancija da tako neće biti kad ”mi” dođemo u priliku da nam se nudi novac. Da vam verujemo na reč? Posle dece sa dve glave i sumpornih kiša? U najmanju ruku – neozbiljno!
Pogledajte i: