Mihail Golikov je ove godine po drugi put boravio na Mećavniku, na kojem se održava „Kustendorf klasik“, u ambijentu koji, prema njegovim rečima, nadahnjuje ne samo prirodom, nego i stvaralačkom energijom osnivača ovog muzičkog festivala, reditelja Emira Kusturice.
U razgovoru za Sputnjik ruski dirigent, pored svojih utisaka o muzičkom festivalu na Mećavniku i saradnji s Kusturucom, otkriva i na koji način prenosi svoje umeće mladim muzičarima i kako uspeva da im prenese ljubav prema muzici i stvaranju, uprkos izazovima savremenog doba.
Šta je, prema Vašem mišljenju, najvažnije za mlade muzičare koji dolaze na Mećavnik i šta Vam je najjači utisak u vezi s ovim festivalom, s obzirom da na njega dolazite drugi put?
- I prošle godine su za mene jedan od najjačih utisaka nakon takmičenja bili upravo razgovori, komunikacija s ruskim, srpskim muzičarima, koji su sa mnom podelili utiske o tome kako ih je promenio Drvengrad, kako ih je promenio „Kustendorf“, bukvalno za dva dana, koliko im je mnogo novog podario i otkrio. Na kraju krajeva, nije najvažnije da li si pobedio ili nisi. Prava pobeda u životu je nešto potpuno drugo, a ja se ovde trudim da studentima to prenesem na osnovu svog ličnog iskustva, svoje karijere - da pobeda na takmičenju nije glavni podsticaj za rast i usavršavanje. Zauzeti svoje dostojno mesto na sceni, steći svoju publiku koja će te voleti, poštovati, za koju ćeš sve vreme tragati za nečim novim i usavršavati se – to su glavne pobede u životu. Zbog toga je ovaj stepenik mali, ali veoma važan za mlade muzičare i čini mi se da treba uvek da postoji, jer je danas neobično važno govoriti na jeziku umetnosti, na jeziku kulture, a muzika kao najinternacionalniji jezik među svim vrstama umetnosti definitivno pomaže da jedni druge bolje razumemo i da dobijemo neophodnu energiju za rađanje novih zvezda.
Bili ste u mnogim žirijima, koji su Vam najvažniji kriterijumi u ocenjivanju takmičara, šta je presudno da se neko ko izađe na scenu izdvoji među desetinama talentovanih umetnika?
- Teško je izabrati pobednika jer svi koji su stigli ovde već su pobednici samim tim što su prošli selekciju u svojim zemljama. Nagoveštaji da je neko buduća zvezda nisu vidljivi samo po majstorstvu izvođenja, ili po vokalnom majstorstvu, to se vidi po tome kako se mladi muzičar drži na sceni, kakvo je njegovo glumačko umeće, kako komunicira s publikom i, ono što je najvažnije, kako otvara svoje srce, na koji način svoje emocije deli s gledaocima.
Smatrate da je glavna misija muzičara da leči muzikom. Koliko je u ovom današnjem svetu ta misija važna ne samo za muzičare, nego za umetnike uopšte, za glumce, slikare, pisce?
- Svaki čovek koji je izabrao put stvaralačke profesije ima dve najvažnije misije – da leči i prosvećuje, jer su muzika, a i književnost, slikarstvo, kinematografija i, naravno, teatar, sposobni da prosvećuju i da leče prosvećivanjem. Ili obrnuto, da leče i da u procesu lečenja prosvećuju, jer te dve najvažnije filozofske misije u životu svakog čoveka imaju ogroman značaj za zdravlje, kako fizičko, tako i duhovno.
Da, a Vi imate veoma interesantne projekte. Da li i ovde dobijate neke ideje?
- Prošle godine, kada sam prvi put boravio ovde i potom se vratio kući, dobio sam pregršt izvanrednih ideja. Ovde nešto zaista hrani dušu, verovatno Emirov jedinstveni talenat, on nekako doprinosi tome da se sve vreme nešto stvara. Ja celog života radim s decom, s mladim ljudima, jer smatram da je to najvažnija misija za svakoga od nas, ne samo za muzičare, za svakog čoveka koji nešto postiže, koji nešto već ume - da prenosi svoje iskustvo. Pri čemu ne mislim samo na prenošenje majstorstva, kada predaješ i deliš svoja znanja, umeća, veštine svojim studentima, nego i kada pomažeš mladim muzičarima da nađu sebe. Veoma često sam imao priliku da oko sebe vidim decu koja su odustajala od svoje profesije, jer im nešto nije išlo, nisu imali mogućnosti da od toga zarade novac. Posle razgovora sa mnom ipak su se vraćali tome. Prošle godine sam osnovao omladinski simfonijski orkestar u gradu Astrahanu, koji sada već pokriva ceo jug Rusije. U njega ulazi gotovo 15 regiona i za mene je to, definitivno, važan put. Kada sam prvi put čuo te mlade ljude koji su došli na audiciju za orkestar, porazgovarao s njima, od mnogih sam saznao da su u principu već odlučili da odustanu od muzike, da ostave violinu u kutiju i da je odlože zauvek. To je tužno. Danas me njihovi roditelji i pedagozi zasipaju pismima zahvalnosti, jer su njihova deca od 14, 15, 16 godina, u najbuntovnijem uzrastu, kada tinejdžeri imaju potrebu da protestuju protiv svega, počela kod kuće da govore samo o muzici.
Koliko je teško danas raditi s mladim ljudima, imajući u vidu gedžete svih vrsta koji im u velikoj meri odvlače pažnju?
- Neprijatelja našeg posla ima mnogo, to je istina. Ipak, čudna je stvar, kada uspete da im oduzmete te gedžete, kada su u procesu proba - ukoliko je u ruci violina, ne možeš da držiš istovremeno i telefon - to je već prva pobeda. A kada tog telefona nema u blizini, kada se udalje od raznih mesindžera, od tog brzinskog pregleda raznoraznih klipova na Tik-toku, koji veoma sužavaju njihove misaone sposobnosti i stvaralačku suštinu, deca, a posebno tinejdžeri u uzrastu od 13, 15 do 17 godina, veoma brzo se preobražavaju, jer su oni poput plastelina, od njih je moguće oblikovati bilo šta. Oni su kao beli list hartije, može se na njih ispisati radost koju će dobijati ako se bave stvaralaštvom, muzikom. Ja sam, na primeru velikog omladinskog orkestra, čak i sam sebi dokazao to da deca koja su htela da odustanu od svega danas trče ka tome i bave se time čak i tokom leta, raspusta, kada im roditelji kažu: „Idemo da odmorimo u Turskoj“, a oni kažu: „Ne, mama, tata, imam uskoro probu orkestra, moram da vežbam svoj program, svoje deonice koje mi je maestro dao, zbog toga ću ostati ovde, u vrelom Astrahanu“.
A kako uspevate u tome? Kako Vam pođe za rukom da ih zainteresujete?
- To je definitivno pre svega komunikacija. I to nije samo razgovor, nego i vreme koje provodimo zajedno, nije reč samo o nadzoru, kada ti kao pedagog govoriš šta i kako neko treba da radi. To je i druženje, kada sam ja kao neki njihov stariji brat, a ponekad i kao roditelj, ili pedagog. A ključno je zajedničko otkrivanje nečeg novog. I verovatno je glavni ključ koji ja imam u rukama, koji otvara vrata njihovih duša i pomaže im da rade nešto novo, svetlo, upravo ta želja za zajedničkim otkrivanjem. Želja da se otkrije za sebe nova muzika, nove mogućnosti sopstvenog izvođenja, nove mogućnosti komunikacije u kolektivu. I ne samo to, nego i mogućnost da porazgovaramo tamo tokom pauza s novim drugovima koji su došli, uzgred, kao i ovde na Kustendorf, iz raznih gradova. Mogućnost da se osetiš kao deo jedinstvenog organizma, kada sviraš u orkestru, jer orkestar, za razliku od solo nastupa, poseduje tu magiju. Kada počneš da razumeš da je to tako, odjednom počinješ da osećaš energiju koja je hiljadu puta jača jer su pored tebe svi tvoji drugovi, prijatelji, oni tu energiju proizvode zajedno i ti osećaš njen rezultat. I taj rezultat, naravno, veoma raduje mlade ljude, tera ih da idu napred i omogućava im da prave sve ozbiljnije, brže korake.
Pokrenuli ste projekte kao što su „Digitalni orkestar“ ili „Smoke Over the Water“. Da li su i to načini da se mladi ljudi zainteresuju za stvaralaštvo?
- „Digitalni orkestar“ je projekat koji je nastao tokom pandemije kovida, okupili smo muzičare iz raznih zemalja, s raznih kontinenata. Neko je uspeo da doputuje u Sankt Peterburg, da snimi svoj deo simfonije, neko se snimao fragmentarno u Americi, u Evropi, pa nam poslao video-zapis. Sve smo to montirali, napisali smo zajedničku zvučnu podlogu. Ja sam bio dirigent i tvorac. Čak sam ponekad i direktno dirigovao od kuće. Nakon pandemije nismo zatvorili taj projekat, nego smo ga nastavili još življe. A prošle godine pojavio se novi orkestar televizija zemalja BRIKS. I želim da širim te granice, mogućnost raznih auditorija kroz instrumente, upravo u televizijskom formatu.
Što se tiče festivala „Smoke on the Water“, on je nastao pre sedam godina. Jednom prilikom, razgovarajući s muzičarima grupe „Deep Purple“, rekao sam im da imam ideju da povežem rok i klasičnu muziku, jer je mnogo toga iz klasične muzike postalo osnova roka - basovi, razne polifonije, koji su potom ušli u rok muziku. I mnogo toga što je nastalo u okviru rok muzike danas već nazivaju klasikom, jer je ona prošla ispit vremena. Na to mi je Ijan Pejs, poznati muzičar grupe „Deep Purple“, rekao: „Maestro, apsolutno ste u pravu, inače smatramo da je rok proistekao iz klasike i da treba da uđe u klasiku“. I zbog toga je danas veoma važno spajati publiku koja nije baš spojiva. Veoma često se događa da oni koji slušaju rok muziku ništa ne znaju o klasici. I obrnuto, ljudi koji odlaze u pozorište ili u filharmoniju, slušaju klasiku, ali su udaljeni od rok muzike, ona im nije interesantna. Ali kroz fantastični instrument kakav je simfonijski orkestar danas je moguće osetiti potpuno novu energiju od spajanja ta dva paralelna žanra. Broj poklonika tog krosover žanra je sve veći i veći, a muzičari iz celog sveta žele tu ideju da podrže, čemu se neizmerno radujem.