Istoričar, nekadašnji savetnik Ministra odbrane za reformu vojske i savetnik predsednika Srbije za vojna pitanja Bojan Dimitrijević smatra da je od toga hoće li se nešto okrenuti na ražnju kad sin krene u vojsku daleko bitnije pitanje hoće li taj sin uopšte i hteti da ode u kasarnu.
Nekada je punoletstvo, odnosno sazrevanje dečaka u muškarca, obeležavano ispraćajem u vojsku. Familija bi se skupila, pesme bi se pevale, u ruralnim mestima bi se celo selo sjatilo, a u gradskim ceo komšiluk. Sa ukidanjem vojske, nestali su i ispraćaji, a tu tradiciju je zamenila proslava 18. rođendana.
Veliki broj mladića kaže da bi ipak želeo da ode na služenje vojnog roka
© Sputnik / Milica Trklja
Taj broj više nije predstavljao prekretnicu i odlazak od kuće na godinu ili dve dana u neki zabačeni kraj zemlje, već je postao samo fiktivni prelaz iz detinjstva u odrasle. Taj prelaz, međutim, nije pratilo osamostaljivanje, vojnička hrana, dugačke straže, promrzli prsti, šlem, puška i stotine nepoznatih mladića iz različitih socijalnih, ekonomskih i kulturnih svetova skupljenih pod jednim krovom. Umesto svega toga, „momčenje“ su počeli da obeležavaju baloni, ketering i pare u koverti.
Promena nije došla preko noći, već je postepeno klizila između civilnog služenja, prigovora savesti i potpunog ukidanja vojnog roka i pitanje je kako će sada sve to izgledati.
Teško je reći da li će mladići postati odgovorniji s obzirom da je tu bila pauza od 14 godina tokom kojih je bio suspendovan vojni rok. Teško je reći kako će ovo sve uticati na generacije koje budu i ako budu išle pod obavezno. Prošlo je vreme kada je vojska bila neka vrsta petog ili šestog razreda srednje škole ili gimnazije i kada su svi išli. Sada to nije slučaj i mislim da je to jedan od velikih problema neprilagođenosti današnjih generacija na ovakav tip obaveza, rekao je Dimitrijević za Sputnjik.
Sada najavljeni vojni rok trebalo bi da traje 75 dana, odnosno dva meseca i 15 dana vežbe za sve punoletne građane do 30 godina. Prema sadašnjem zakonu, regrutima je bilo odobreno deset dana odsustva. Međutim, kako je nedavno rečeno iz Vlade, sada se razmišlja o dve varijante: da regruti svakog vikenda budu slobodni, pa da se u ponedeljak vrate u kasarne, ili da to bude svakog drugog vikenda.
Dimitrijević kaže da je obaveznost nekada bila opšta, dok će sada verovatno biti smanjena okolnostima prigovora savesti ili čak ličnim vezama koje će se potezati da se služenje, iako je već toliko skraćeno, potpuno izbegne. Ukoliko se ovo pitanje ne reši, vojni rok neće biti efikasna obuka, već puko popunjavanje vojske.
Pripadnik Vojske Srbije
© Sputnik / Lola Đorđević
Iz Vlade kažu da prigovor savesti i izbegavanje vojničkih čizama „služenjem“ u vrtićima, bolnicama i drugim civilnim ustanovama možda ipak neće biti više moguće. Navodi se da opravdan ili neopravdan prigovor savesti ne treba da znači i bežanje od vojne obaveze, te da iako čovek ima pravo da istakne prigovor, koji se odnosi za nošenje oružja, to ne treba da se odnosi i na život u kasarni.
Nekada sapun i toalet, sada ruter i vajfaj
Za sada još nije poznato da li bi regruti, ukoliko postoje uslovi, vojni rok služili u svom gradu ili bi kao u vreme nekadašnje Jugoslavije bili raspoređeni širom zemlje.
Nekada su vojnici odlazili u kasarne gde su ih čekali daleko bolji uslovi života nego kod kuće, objašnjava naš sagovornik, budući da su Jugoslavija i Srbija bile ruralna društva. Danas je to obrnuto i najverovatnije da ono malo preostalih kasarni ne pružaju ono što pruža svakodnevni život, od internet veze do ishrane, spavanja i svega ostalog šta čini dnevni život jednog vojnika.
Veliko je pitanje kako će se uskladiti smeštajni kapaciteti i dnevni život vojnika u odnosu na njihov današnji civilizacijski i modernizacijski nivo.
Ipak, vojnici koji dobrovoljno služe vojni rok primaju mesečne naknade, koje se trenutno kreću oko iznosa od 46.000 dinara, uz vojno zdravstveno osiguranje, putne troškove, smeštaj, ishranu i odeću. To je za mnoge mladiće, pogotovo one iz siromašnijih porodica i krajeva, i dalje daleko bolje od njihove svakodnevice.
Što se same obuke tiče, ona bi trebalo da bude teorijska i praktična. Teorija bi obuhvatala osnove vojne taktike i tehnike, vojno pravo, prvu pomoć i samozaštitu, atomsko, biološko, hemijsku odbranu... Kada je reč o praktičnoj obuci, regruti bi naučili kako se rastavlja i sastavlja oružje, gađa iz različitog pešadijskog naoružanja, prošli bi borbu bez oružja i samoodbranu, kretanje i maskiranje na bojištu, kopanje rovova i izgradnju zaklona, preživljavanje u prirodi, prelaženje prepreka, a u zavisnosti od potreba mogla bi biti sprovedena i dodatna specijalistička obuka.
Prigovor savesti i žene u vojsci?
Kada je reč o ženama u vojsci, Dimitrijević smatra da „ženski vojni rok“ nije nimalo dobra ideja i da ne doprinosi nikakvom boljitku ni atmosfere ni efikasnosti. On podržava žene u vojnom kolektivu i žene kao profesionalna vojna lica, ali samo za određene dužnosti koje su ženama zgodnije negoli muškarcima, dok sve drugo, kaže, treba zaustaviti.
Veliki sam protivnik i sada i onda kad sam bio u Ministarstvu odbrane ideji da žene služe vojni rok, s obzirom na to da tako nešto nije imanentno ženskom rodu. Potrebno je ono što je postojalo nekada, dakle obuka u domenu civilne zaštite i opšte odbrane, ali služenje vojnog roka za žene nije potrebno. Treba ga svesti samo na one dužnosti koje bi žene profesionalci u vojsci radile. Dakle, nikakvo doborovoljno služenje i mešanje sa vojnim kontingentom koji čine muškarci, zaključuje Dimitrijević.