„Bez ustezanja i bez krupnih reči svedočim danas kako je ono što me je vezivalo za Boru Đorđevića bilo iznad svega jedno pravo, najdublje, nepresušno prijateljstvo, od naših prvih susreta mračnih i mučnih devedesetih godina.
Kao da je sam dobri Bog hteo da našeg Boru poštedi da još jedan put danas doživi i preživljava stradanja i nesreće koje su se svalile na nas.
Iza toga našeg snažnog i za neke možda i neobičnog prijateljstva danas ostaju sećanja na neprestanu prepisku i razgovore, ispunjene i mnogim ličnim nedoumicama kao i sećanje na jedan oblik „društvenih veza“ koji je danas skoro potpuno izumro, a to su hrpe i hrpe razglednica koje je Bora uporno slao iz najrazličitijih i najudaljenijih delova sveta.
Još jedan put, opet bez ustezanja, svedočim da je bio veliki rok muzičar, skoro sa onu stranu svakog poređenja. I da je među rok muzičarima bio najveći i najplodniji pesnik. Pesme su stalno vrcale, izvirale iz njega i beležio ih je u trenu, po svojim izgužvanim i izpresavijanim sveščicama.
I, najzad, ne najmanje važno, bio je marljivi hroničar i bespoštedni kritičar našeg vremena, Domanović naših dana. Skoro da se povest naših poslednjih pola veka može takođe čitati i katkad i bolje razumeti kroz pesničku reč Bore Đorđevića“.