Hrvatsku trese strašna kriza identiteta: Kad čuju krajiške note hapsili bi sve Srbe do kralja Petra

Opštinsku sud u Zadru izrekao je dvojici članova jedne od najstarijih aktivnih krajiških muzičkih sastava novčanu kaznu jer su pre dve godine, na javnom skupu u Bosni i Hercegovini, pevali pesme „Jovan Dalmatinac“ i „Marširala kralja Petra garda“.

Sud je obrazložio svoju odluku odgovorom da pesme „takvog sadržaja“ kod građana izazivaju nemir, posebno kod onih koji su bili direktno izloženi ratnim stradanjima, razaranjima i patnji, te da se (pevanjem srpskih pesama u srpskoj državi pred srpskom publikom) remeti suživot hrvatskih građana u Republici Hrvatskoj.

Kome smeta Jovan Dalmatinac?

Stihovi „Bio jednom jedan klinac, pravoslavni Dalmatinac; tu je jednom ljetovala iz Srbije jedna mala, zaljubi se u Jovana, krajiškoga sirotana“ možda deluju bezazleno, ali to svakako nisu.

Kao da nije dovoljno loše što uopšte i postoji „pravoslavni Dalmatinac“, pevač nastavlja sa „provokacijama“ vešto sakrivenim u ljubavno ruho i nastavlja sa: „kad sam čuo ovu priču, suza mi u oku sinu, jer je Jovan Dalmatinac, život dao za Krajinu“.

Kada je zadarski sud govorio o „sadržaju koji izaziva nemir kod onih koji su bili direktno izloženi ratnim stradanjima“ očigledno nije uzimao u obzir osećanja originalnog tvorca ove pesme, Milovana Veselinovića, koji je u „Oluji“ proteran iz rodne Krajine.

U hrvatskoj zločinačkoj akciji ,,Oluja" prognano je više od 220.000 Srba sa svojih vekovnih ognjišta.

Ratni zločinac Petar Prvi Karađorđević

Ako je pevanje o neostvarenoj mladalačkoj ljubavi u Dalmaciji iz nekog razloga provokativno, tek je neshvatljivo kažnjavanje zbog pevanja o kralju Petru Prvom Karađorđeviću, koji je zajedno sa svojim sinom Aleksandrom Ujediniteljem oslobodio hrvatski narod austrougarskog jarma i uveo ih u eru progresa, obrazovanja i sveopšteg napretka.

Ako ništa drugo, stihovi „Marširala kralja Petra garda“ trebalo bi da izazivaju pozitivne reakcije kod naroda kojem je taj isti Petar podario slobodu, pogotovo imavši u vidu da su melodiju te iste pesme koristili i za ustašku koračnicu „Spustila se gusta magla“.

Srpska vojska ulazi u Zagreb, Trg Bana Jelačića, 1918. godina.

CC0 / Wikipedia/Scanned from Josip Horvat's book "Politička povijest Hrvatske" / Srpska vojska ulazi u Zagreb, Trg Bana Jelačića, 1918. godina.

Kriza identiteta

Budući da je Republika Hrvatska međunarodno priznanje dobila pre 32 godine, ovakva hapšenja, zabranjivanja i proganjanja srpske muzike i muzičara ne mogu se još nazvati krizom srednjih godina, ali u krizu identiteta svakako spadaju.

Teoretičar kulture Vladimir Kolarić to objašnjava za Sputnjik činjenicom da je muzika najpopularnija i najšire dostupna umetnost, a Hrvatima je jako važno da rade na sopstvenom identitetu koji se, kaže on, uvek gradi naspram i protiv srpskog.

Svako pojavljivanje u muzici nečega što je srpsko, a šta se događa na neki način na njihovom prostoru, ili na neki način ulazi u ono šta oni smatraju svojim kulturnim, civilizacijskim ili teritorijalnim obeležjem, mogu da smatraju kao problematično. To je sve deo te cele hrvatske identitetske konstrukcije koja traje od kad je ona postala nezavisna. Naravno da je do toga dolazilo i ranije, sa kontinuitetom stvaranja posebnosti hrvatskog nacionalnog identiteta, koji se uvek gradio u odnosu, naspram ili protiv srpskog identiteta, rekao je Kolarić za Sputnjik.

Mladi Srbi u narodnoj nošnji

Zanimljivost vezana za hrvatski identitet je, kaže naš sagovornik, u tome što on nikada nije imao čisto i pozitivno građenje na određenim vrednostima, već je uvek morala postojati srpska osnova kojoj se protivrečilo.

Hoćemo li da uzvratimo?

Kolarić objašnjava da se u Srbiji bez ikakvih problema ili posledica hrvatska muzika uvek mogla čuti, čak i za vreme rata, dok je u Hrvatskoj i dan danas ogroman problem kada neka radio stanica pusti srpsku rok, pop ili, ne daj bože, folk pesmu. Međutim, hrvatska omladina obožava srpske „cajke“, kako se tamo pogrdno naziva muziku ovdašnjih folk pevača i pevačica koji sve više i sve češće pune hrvatske sale, hale i muzičke dvorane.

Za Hrvate koji sebe smatraju patriotama problem je u tome što oni smatraju da je preterano veliki broj Hrvata naklonjen srpskoj novokomponovanoj muzici i to poprilično javno, za razliku od nekog drugog vremena, neposredno posle rata, kad se to nije smelo.

Za nas Srbe, nastavlja Kolarić, sa čisto srpskog stanovišta, sve ovo je samo jedan od delova neprestanog hrvatskog osporavanja srpskog identiteta, njegovog krnjenja i pokušaja da se na osnovu srpskog nasleđa prave drugi identiteti, odnosno da se na račun Srba konvertuju druge zajednice.

Ta krajiška muzika, budući da je na tim prostorima bio rat, jeste vrlo korisna pri dizanju modernog srpskog duha. Generalno sve to treba sagledavati naspram celokupnog pokušaja osporavanja i umanjivanja srpskog prestiža na ovim prostorima, upravo kroz podrivanje srpskog identiteta i ocepljivanjem različitih grupacija od te identitetske pripadnosti.

Čega se plaše?

Nedavno je srpski advokat Nemanja Berić uhapšen prilikom povratka iz Hrvatske jer je „otkriveno“ da je u svojim sopstvenim kolima puštao i pevao pesmu Baje Malog Knindže. Berić, inače poreklom iz Hrvatske, odležao je dve nedelje u zatvoru zbog „narušavanje javnog reda i mira“. Da li će hrvatska „muzička policija“ od sada upadati po ono malo preostalih srpskih kuća i stanova u Hrvatskoj i zaplenjivati radio aparate, ostaje da vidimo.

Radio-telegrafski prijemnik

Kolarić ističe da je jasno da se svako ugrožavanje identiteta tiče i ugrožavanja nečijih ličnih sloboda i da je to dobro poznata trasa.

Da li se Hrvati osećaju ugroženo i da li ih srpska muzika zaista ugrožava? Pa ugrožava ih jer očito oni sami smatraju da ih ugrožava i to više govori o njima i o kriterijumima na kojima oni zasnivaju svoj identitet, nego o našoj muzici.

Sve je to deo, kaže naš sagovornik, priče o postmodernim i konstruisanim nacijama, gde su konvertiti najveći neprijatelji onih od kojih su nastali. Ista je priča i u Ukrajini, dodaje on, jer kao što nema većih antisrba od bivših Srba, nema ni većih antirusa od bivših Rusa, a i tamo je sve počelo tako što je nekome počeo da smeta ruski jezik i nazivanje nečega ruskim.

Ipak, postoji rešenje. Ako čovek želi da nastavi sa slušanjem Jandrinog jata u Hrvatskoj, zaključuje naš sagovornik, on može biti pravoslavan, ali ne i Srbin. Takođe može biti i nekakav Srbin, ali ne i pravoslavan. U svakom slučaju, nikako oba zajedno.

Pogledajte i: