Više nepoznatih osoba napalo je srpsku decu na igralištu u mostarskom povratničkom naselju Baćevići, pošto su prethodno igralište preplavili nalepnicama sa kukastim krstovima, ustaškim slovom „U“ i natpisom „HVO“. Meštani takođe tvrde da se kroz selo nekoliko noći pre incidenta čula i rafalna paljba.
Pokušaj uterivanja straha i maltretiranje na seoskom igralištu gde se okupljaju srpska deca, odmah pored društvenog doma, kulminiralo je napadom mladića na srpsku decu.
Otac Duško Kojić, komentarišući za Sputnjik napade na mostarske Srbe i svakodnevicu u gradu koji i dalje mnogi Srbi smatraju svojim, kaže da tamošnji Srbi imaju dobre odnose sa komšijama, ali da ih s vremena na vreme ovakvi slučajevi podsete da svakodnevica u Mostaru nije uvek tako bezbedna. Postoje ljudi koji su vrlo ostrašćeni, kaže on, i koji žive život od pre trideset godina, te ostaju zatočenici vremena koje je bilo jako teško, kako za sam grad, tako i za čitavu zemlju.
Ono što ga najviše brine je, kako kaže, što se sada pokazuje da je i omladina ogrezla u mržnji svojih roditelja i starijih članova porodica.
Mene tu brine druga stvar, a to je što je u ovaj najnoviji napad na srpsku decu na igralištu uključena omladina koja nije bila ni rođena za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Zabrinjavajuće je da su oni na taj način ostrašćeni da napadaju nekoga ko je druge vere, nacionalnosti ili bilo koje druge pripadnosti, pa i navijačkih grupa zbog kojih su u Mostaru inače jako česti sukobi, rekao je otac Kojić za Sputnjik.
Poruke nisu ohrabrujuće
Ovakvi incidenti, kaže naš sagovornik, možda direktno ne prisiljavaju Srbe da se isele, ali ih sigurno i ne ohrabruju da se u Mostar vrate. Danas tamo živi približno tri hiljade ljudi, dok je pre rata živelo između dvadeset i trideset hiljada. Mnogi se opredeljuju da prodaju svoju imovinu, što takođe predstavlja problem.
Prodavanje dedovine je takođe velika briga za nas koji ovde živimo i mene kao sveštenika ne raduje kada čujem da neko prodaje svoju imovinu. Sa druge strane, raduje me to što ove godine imamo 30 upisanih prvačića, što je mnogo više nego prethodnih godina. Ipak, sigurno da ovakve stvari ne doprinose odluci roditelja da ovde planiraju duži život. Ako bi se pojavila neka bolja šansa, verujem da bi mnogi krenuli za njom.
Kojić se nada da ljudi neće više odlaziti iz Mostara i da će ostati ovde, a da će se incidenti poput ovog rešavati pred institucijama. On smatra da su institucije BiH mnogo veći problem od samih građana.
Mi sa našim komšijama najčešće imamo vrlo lepe odnose, zajedno proslavljamo sve praznike, zajedno slavimo i tugujemo, međutim, kada se pojave ovakvi incidenti, tu institucije, najpre mislim na policiju, ne rešavaju ovakve zločine.
Bosna i Hercegovina
© Sputnik / Marijana Kolaković
Mostarska policija glasno ćuti
Otac Kojić podseća da ovo nije prvi put da se policija potpuno ogluši o srpske pozive u pomoć. Napad na Sabornu crkvu u decembru 2023. godine mnogo je toga devastirao, a radovi na njoj vraćeni su pet godina unazad. Počinioci nikada nisu uhvaćeni.
Govorim iz svoje perspektive, ali mi se čini da počinioca nije bilo teško uhvatiti, budući da je zločin bio specifično odrađen i da nije moglo mnogo ljudi tu da priđe i odradi sve ono šta je odrađeno. Takođe, prilikom prilaska Sabornoj crkvi ima mnogo kamera i ceo slučaj se mogao bolje istražiti i ispitati, a uz veću angažovanost policije, slučaj se mogao razrešiti.
Slučaj vandalizovanja Saborne crkve, desetine krađa u staroj crkve, napadi na ljude koji su dolazili u Mostar sa ćiriličnim natpisima na majicama, napadi na decu sa motivima raznoraznih sportskih klubova iz Republike Srpske i Srbije… Kada sve to prođe nekažnjeno, priča otac Kojić, i kada se počinioce ne privedu pravdi kako bi odgovarali za ono šta su učinili, onda se samo ohrabruju grupe ovakvih pojedinaca koji žive u takvim nasilnim razmišljanjima, punim mržnje, i koje roditelji tako odgajaju.
Verujem da narod koji živi u Mostaru, pa i u Bosni i Hercegovini, između sebe lepo funkcioniše i tome svedoči more sjajnih primera, međutim, ti sjajni primeri nikad nisu tako medijski zastupljeni i pozitivne priče se ne promovišu, već se stalno dižu tenzije. Institucije su te koje ne odrade do kraja svoj posao i ne privode zločince tamo gde treba da odgovaraju za svoje zločine.
Sveštenika brine i to što mnogi slučajevi nasilja nad Srbima uopšte i nisu prijavljeni policiji, jer je potpuno izgubljena nada da će nadležni organi reagovati i razrešiti bilo koji zločin. Oni prijavljuju kada negde preventivno može da se deluje i neko zaštiti. Napad na decu u Baćevićima prijavljen je policiji da bi policajci došli na teren i fizički bili tu kako bi srpsku decu zaštitili od daljih napada. Sa druge strane, napominje otac Kojić, pljačke, provokacije, sitne sukobe i slično, Srbi više ne prijavljuju uopšte, a poverenje je potpuno izgubljeno.
Ko čuva Srbe u Mostaru?
Srbi u Mostaru su oslonjeni samo jedni na druge i na Boga. Sami pokušavaju da svoje probleme reše jedni sa drugima, kako kaže otac Kojić, uvek očekujući podršku institucija Republike Srpske i Srbije.
Najpre se okrećemo jedni drugima – nama koji živimo u Mostaru i, naravno, crkvi. Uvek dobijemo tu deklarativnu podršku i odmah se svi jave da osuđuju, ali se te stvari realno ne rešavaju. Ja sam sveštenik pa ne poznajem baš dobro te strukture, kome šta pripada i tome slično, ali očekujemo uvek, pa makar i izjavom, da institucije Srbije i Srpske stanu uz svoj narod i kažu da Srbi u Mostaru nisu sami, zaključuje otac Duško Kojić.
Pogledajte i: