Mihajlo Pantić o knjizi „Albahari“: Do poslednjeg časa je verovao da treba pisati, uprkos svemu

Ovako profesor i pisac Mihajlo Pantić u najkraćem objašnjava prirodni put nastanka knjige „Albahari”, nedavno objavljene u izdanju kuće „Arhipelag”. Njeni čitaoci biće u prilici da saznaju kako to izgleda kada vodeći srpski književni kritičar, kroz oglede i kritike analizira delo jednog od najvećih srpskih pisaca, prerano otišlog Davida Albaharija.

„Protekle godine odnele su nekoliko mojih velikih književnih prijatelja, nekih u zrelom dobu, kao što je Dragoslav Mihajlović, a nekih koji su otišli prerano, poput Gorana Petrovića. I, evo, prošla je godina dana kako je otišao i moj prijatelj David Albahari, a ja i sad mogu da ponovim ono što sam kazao na komemoraciji u Srpskom književnom društvu i što se sažima u dve reči: praznina i tišina. Praznina je, u stvari, oznaka nenadoknadivog gubitka, ništa više ne može da zauzme to mesto koje je David Albahari imao u našoj književnosti, u našoj kulturi, a tišina je ona šekspirovska – ‘na kraju ostaje ćutanje”.

Iz potrebe da se jedan važan književni dijalog obnovi, sada sa nekim ko fizički nije prisutan, nastala je i knjiga “Albahari”, koja treba da pokaže koliko je njegovo mesto jedinstveno u srpskoj književnosti.

„Moja namera je bila da na neki način napravim retrospektivu od mojeg praćenja Davidovog književnog rasta i njegovih književnih transformacija. On je imao nekoliko promena koje nikada nisu bile radikalne, ali koje su bile vidljive i na formalnom i na tematskom nivou, počeši, recimo, od činjenice da je ušao u srpsku književnost u trenutku kada je na delu funkcionisao jedan drugi prozni model - priča o stvarnosnoj prozi, crnom talasu, o jednoj vrsti radikalno kritičkog odnosa prema tadašnjem društvenom poretku. David je, međutim, ušao kao pisac tihog glasa, koga su zanimale neke druge, duboko intimne teme i to u formi koja je u tom trenutku delovala prilično eksperimentalno. I što je naročito važno, to je trenutak u kome su ta socijalna previranja u velikoj meri oblikovala pisce. Setite se, 1968. je verovatno jedna od najznačajnijih godina 20. veka, u velikoj meri usmeravala je i umetnička kretanja i umetnička previranja i transformacije. Setite se koliko je novih formi izmišljeno, koliko je novih stvaralačkih koncepcija izbilo u prvi plan, praćenih i odgovarajućim ideološkim predispozicijama. I što je zanimljivo, kod Davida se to videlo kroz neka sekundarna interesovanja, recimo kroz interesovanje za kulturu Istoka ili za zen budizam, hipi pokret, za Decu cveća, za rokenrol. To su bile nekako sekundarne prateće manifestacije tog velikog, socijalnog previranja koje je zapljusnulo ceo zapadni svet, pa i našu zemlju. To je do izvesne mere uticalo i na Albaharijeve književne predispozicije, uključujući eksperimentisanje formom, jer je on vrlo dosledno pisao minimalističke kratke priče, ili priče koje su imale jedan poseban ugao gledanja na stvari.”

Profesor Pantić podseća da se onda dogodio taj „novi prelom”, raspad države i Albaharijev odlazak u Kanadu.

To su teme ideologije, identiteta, raspada države, stradanja Jevreja, nedužnih žrtava, socijalne i porodične traume. Sve te velike i značajne teme su odjednom postale deo njegovog književnog imaginarijuma - to su njegovi romani „Mamac”, „Snežni čovek”, sve do „Pijavica” i „Životinjskog carstva”.

Podsetivši da ja kroz Albaharijeve lične priče o smrti oca, o majci, porodičnim traumama, kroz tu unutrašnju vizuru data i snažna slika epohe, slika veka sa svim njegovim traumama i temama, Pantić naglašava kao važno svojstvo ovog književnog rukopisa majstorstvo da se kroz duboko ličnu priču da univerzalna slika onoga što se zbivalo.

„Potvrđuje se opet da je samo lokalno-univerzalno. Morate postići tu vrstu konkretizacije, gustine, da bi vam se iz tog pojedinačnog i na prvi pogled ličnog slučaja i iskustva, odjednom otvorila taj najšira moguća panorama, da vidite svet u njegovoj celini, širini i dubini. Pisac mora da osvoji taj univerzalni plan, a to je Davidu Albahariju pošlo za rukom.”

O albaharijevskoj sumnji u mogućnost pričanja priče sadržanoj u čestoj rečenici iz njegovih romana „Kad bih bio pisac”, naš sagovornik kaže da je to zapravo sumnja u jezik kao jedino sredstvo naše komunikacije sa kojim mi u suštini ne možemo dubinski da komuniciramo.

„Jezikom ne možemo da dočaramo ili predstavimo ono najdublje što nosimo u sebi. I to svaki čovek koji piše zna. Zna da ideja koja mu se vrti u glavi u procesu pisanja doživi potpunu transformaciju i na neki način izneveri to što je pisac hteo da napiše. Jednom sam pitao Albaharija - dobro, ti sumnjaš u jezik, u mogućnost suštinske komunikacije, ušao si u tu radikalnu fazu poricanja moći jezika, ali nastavljaš da pišeš, zar ti se to ne čini kao jedan temeljni paradoks. On je rekao: `Nemoj to da me pitaš, ne umem da odgovorim`. To je zapravo ono što je Kiš govorio - pisati uprkos svemu, pisati. I ako znaš da to što pišeš neće proizvesti bilo kakav suštinski efekat, da neće daleko dobaciti, možda će to učiniti nečiju misao malo bogatijom, ili će nekog dirnuti, ili će mu ipak nešto uspeti da kaže, ali mereno nekim najvišim mogućim kriterijumima to je prilično uzaludan posao, ali od koga čovek koji se tome predao ne može odustati. To je kao neka vrsta prokletstva. Pišem, iako je jezik nešto o šta se neprestano spotičem. Iako znam da je jezik jedino što imam, a u suštini sa njim ne mogu daleko da se vinem. Ali, kad bih bio pisac, mogao bih toliko toga… To je Albahari.”

Pored Albaharijevog književnog stila, njegove filigranski izbrušene rečenice, ugledni književni kritičar kaže da bi izdvojio još dva važna elementa ove izuzetne poetike:

„Jedan je njegova duhovitost koja se ne vidi. U analogiji sa svetskim piscima to bi bila duhovitost slična Kafkinoj. Na prvi pogled, kada čitate Kafku, mislite da je to neki neverovatni mračnjak i čovek najdubljeg mogućeg apsurda i beznađa, i odjednom se tu promoli nekakva duhovitost, neki paradoksalni humor, nešto se desi. I kod Davida je to takođe funkcionisalo. S druge strane je moment tematskog proširenja. Recimo njegov roman o stradanju Jevreja na Starom sajmištu, „Gec i Majer” je preveden na ne znam koliko jezika, čak i u Nemačkoj i to u tiražu od 25 hiljada primeraka. Ali, šta se desilo? Ćerka jednog od aktera ove priče, da li Geca ili Majera, napisala je javno pismo izvinjenja Davidu Albahariju kad je pročitala tu knjigu, jer je njen otac bio jedan od te dvojice esesovaca koji su vozili dušegupku od Sajmišta do Jajinaca. To je detalj koji je morao u ljudima da probudi jednu vrstu više osećajnosti. Da ih pozove na suočavanje sa tako jezivim zločinom. A to je istovremeno potvrda neuhvatljive moći umetnosti pisanja.”

Pogledajte i: