Hidrogeolog i profesor na Rudarsko geološkom fakultetu u Beogradu, dr Zoran Stevanović, ovako komentariše uzroke i posledice koji prate neadekvatno raspolaganje podzemnim i nadzemnim vodama u Srbiji.
Za razliku od središnjih delova Srbije, poput Šumadije, koji su najsiromašniji podzemnom vodom, delovi istočne i zapadne Srbije njima obiluju. Karpatski planinski luk na istoku snabdeva Bor, Pirot, Niš i mnoge druge gradove, dok su na zapadu Prijepolje, Nova Varoš, Priboj gradovi koji su oslonjeni na karsne izvore u podnožju planina. Ipak, pored svega toga ovi delovi su ponekad ugroženi sušama i čak i oni zahtevaju inženjerske intervencije.
Javne resurse nikom ne davati
Deo srpskih podzemnih voda i mineralnih izvorišta prodata su stranim kompanijama, nekima i na 99 godina, a postavlja se pitanje da li će oni te izvore eksploatacijom uništiti. Još jedan problem je i taj što su naši bistri planinski potoci, koji nastaju od prirodnih izvora, često vrlo ugroženi i izgradnjom mini hidroelektrana.
Stevanović u emisiji Energija Sputnjika kaže da treba praviti razliku između prodavanja mineralnih izvorišta i voda za javnu upotrebu. Količina vode u tim sada već privatizovanim sistemima mala je u odnosu na onu koja se koristi u sistemima za javno snabdevanje.
Izvor reke
© Sputnik / Bogdan Pantić
Činjenica je da je to jako mali procenat vode koji je na prirodnim mineralnim izvorima. Nije dobro što je privatizovano, odmah da kažem i ja nisam pristalica toga, ali to još uvek ne ugrožava stanovništvo. Stanovništvo bi bilo ugroženo kada bi krenula privatizacija komunalnih sistema i vodovoda.
Stevanović je naveo primer Mađarske koja je privatizovala skoro sva izvorišta, pa ih onda otkupljivala. Viktor Orban je uložio ogroman novac da vrati budimpeštanski i segedinski vodovod ponovo pod okrilje države. Sa druge strane, Rumunija ima isti problem i u Bukureštu je cena vode za potrošače povećana pet puta zbog privatizacije vodovoda.
Te stvari nisu dobre i ne treba javni resurs nikome davati, jer je to prirodni resurs države. Ne treba ga stavljati u komercijalne svrhe. Ovo kad imate male izvore ili konkretno bušotine gde se voda koristi, to je na neki način možda i razumljivo. To je komercijalizacija, imate vodu u prodaji, ako želite da je kupite, kupite je, ako ne želite, imate svoju, ali važno je imati tu svoju kvalitetnu vodu na svojoj česmi.
Vodeni slapovi na potoku
© Sputnik / Lola Đorđević
Rešenje za Zrenjanin, Kikindu i druge gradove bez vode
Prioritet je, naravno, čista i zdrava pijaća voda za sve građane, ali mnogi gradovi Srbije i dalje nemaju kvalitetnu vodu na česmi. Situacija u Vojvodini je pogotovo loša i to traje decenijama.
Zrenjanin i Kikinda imaju najnekvalitetniju podzemnu vodu jer se u prirodnim uslovima u velikoj panonskoj depresiji prirodne vode nalaze na dubinama između 150 do 200 metara i imaju slabo obnavljanje. Nikome ne pada na pamet, objašnjava sagovornik Jelice Putnjiković, ni da popije vodu koja je stajala pet dana u čaši na stolu, a ove vode stoje milionima godina i njihov proces obnavljanja je vrlo spor. Iz ovog razloga se u toj vodi nalazi povećana količina arsena, bora, organske materije i drugih sastojaka kojima mesto nije u pijaćoj vodi.
Rešenja postoje, ali ona nisu sprovedena u praksi. Već dvadeset godina je prošlo od kad smo za kikindski vodovod zajedno sa nemačkim kolegama sproveli istraživanja duž doline Tise. Utvrdili smo da bi Kikinda mogla iz Padeja sa 20 kilometara udaljenosti i sistema bunara ili da dobije kompletno novo izvorište sa mnogo manje arsena koje su u granici dozvoljenog u vodi za piće, ili da se ta voda meša sa onom iz dubljih bunara i da se na taj način uspostavi određena ravnoteža.
Postavljanje cevi za vodovod
© Sputnik / Lola Đorđević
Takvo rešenje bi moglo da se primeni i u Zrenjaninu, kaže dr Stevanović. Takođe postoji i druga varijanta, koju je predlagao Institut Jaroslav Černi, a koja podrazumeva da se na području Kovin-Dubovac izvede sistem bunara. To je priobalje Dunava i radi se o prečišćenim prirodnim vodama. Sistem regionalnog vodovoda iz pravca Kovin-Dubovac trebalo je da košta približno 300 miliona evra pre sedam ili osam godina. Cena se sigurno do sada promenila, ali Stevanović veruje da ne postoji cena koju građani i država ne bi hteli da plate za pijaću vodu i zdravlje stanovništva.
Sakupljanje vode
Postoje i predlozi za površinsko skupljanje vode od koje bi se napravila akumulacija, odnosno rezervoar za snabdevanje određenog kraja pijaćom vodom. U Jugoslaviji se 90 odsto stanovništva oslanjalo na podzemne vode, ali je iznenada i iz nejasnih razloga donet zakon kojim je proglašeno korišćenje podzemnih voda za nestabilno i nesigurno, te da treba praviti površinske akumulacije.
Ova odluka se poklopila sa vremenom kada su jugoslovenske velike kompanije gubile tržište za projekte, pa su tražile mesto za nove investicije. Odjednom se projektovalo pedeset površinskih akumulacija, a postojala je potreba za 10 ili 20 odsto od toga.
Mnogi gradovi su bez potrebe dovedeni u tu situaciju. Za Valjevo se uporno tvrdilo da ne može da opstane bez izgradnje površinske akumulacije na Jablanici i taj projekat se pravio dvadeset godina. Sad kada je konačno napravljen i završen, stanovnici Valjeva neće tu vodu da piju. Oni i dalje piju istu vodu koju su imali iz Gradca, sa izvorišta Paklje i oni uopšte nemaju potrebu za tom akumulacijom.
Mačva može da snabdeva vodom ceo Beograd
Vremenom su izvorišta podzemnih voda zapostavljena i u njih se više ne ulaže. Umesto toga se čeka akumuliranje vode koje se ne može završiti za pet, pa nekad ni deset godina što je, podvlači Stevanović, iracionalno.
On veruje da bi trebalo napraviti novu državnu strategiju za gazdovanje vodama. Plan upravljanja koji je nedavno donet, kaže Stevanović, deluje kao da je u potpunosti oslonjen na stare vodoprivredne osnove. Ovaj plan uopšte ne uzima u obzir najkvalitetnija rešenja, najzdraviju i najbolju vodu za piće sa najmanje tretmana, već se gleda iz ugla investicionog lanca.
Mačva
© Sputnik / Lola Đorđević
Nismo protivnici regionalnih vodovoda, ali pogledajte samo izvorište poput Mačve koje treba da očuvamo, pogledajte izvorišta na Kučaju ili u planinskim masivima zapadne Srbije. To je nešto gde može inženjerskim intervencijama da se poveća kapacitet i razmišlja o regionalnim vodovodima. Mačva može da rešava snabdevanje celog Beograda. Njene rezerve su preko 10 kubnih metara u sekundi, a Beograd prema podacima koje vodovod ispostavlja trenutno troši 6,6.
Problem je što se rešenja i mišljenja inženjera često ignorišu ili zanemaruju, pa se ispostavlja da rat za vodu vodimo zapravo sami protiv sebe, ocenjuje Stevanović.