Odmah po dolasku na Kosovo i Metohiju marta 2004. godine i obilaska terena, u trenutku dok se divljanje više od 50 hiljada albanskih demonstranata polako završavalo, admiral Gregori Džonson, tada komandant Združenih snaga NATO za južnu Evropu (južnog krila NATO), pomalo i šokiran, podvukao je:
„Talas nasilja širom Kosova u prethodna dva dana izgleda da je organizovan i orkestriran. Govoriti o međuetničkom konfliktu na Kosovu je velika licemerna laž. Ono što se dešava na Kosovu je pogrom protiv jednog naroda i njegove istorije”.
Kako je Holbruk objasnio martovski pogrom
Džonson je penzionisan šest meseci kasnije, u pedesetosmoj godini života. Koliko je ova izjava uticala na takav rasplet može se samo nagađati, pouzdanih svedočenja nema, ali je činjenica da se američki admiral zamerio takvom ocenom daleko moćnijim pojedincima. Istovremeno, Ričard Holbruk je objašnjavao kako se nasilje moglo očekivati pošto međunarodna zajednica „nije napravila napredak u određivanju statusa“. Dakle, nisu krivi organizatori tih dešavanja i neposredni učesnici koji su činili zločine, već međunarodna zajednica.
Naravno, albanski političari zdušno su prigrlili ovu tezu, ponavljajući je bezbroj puta u različitim varijantama. Nesreća je što se i potonji izveštaj norveškog diplomate Kaia Aidea, specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN koji je trebao da utvrdi šta se zapravo desilo – načelno temeljio na toj osnovi. Sa konstrukcije „standardi pre statusa“ međunarodna zajednica prestrojila se na koncept „status pa standardi“.
Savezne i republičke vlasti (SR Jugoslavije i Srbije, pošto je tada postojala jasna podela nadležnosti) ulagale su velike napore da reafirmišu Rezoluciju 1244 i detaljno razrade principe primene ovog dokumenta, što je i uspelo potpisivanjem papira pod nazivom „Zajednički dokument: Sporazum o saradnji Jugoslavije i UNMIK“ novembra 2021. godine. To je postala legalna i legitimna osnova za dalje institucionalno prisustvo i delovanje na Kosovu i Metohiji, kao i spoljnopolitičke inicijative koje su preduzimane.
Martovski pogrom, koji je što se međunarodne zajednice tiče vrlo brzo pao u zaborav, poslužio je za ustanovljavanje novih principa za rešavanje statusnog pitanja. Sa tim principima i Zajednički dokument je pao u zaborav, albanski političari su ga ignorisali, a zapadne diplomatije kontekstualizovale na drugačiji način.
Kako je tekla mobilizacija albanskih ekstremista
Nužno je pomenuti i da se mobilizacija albanskih ekstremista nije odigrala sama od sebe, organizovanje nasilnih protesta imalo je svoju uvertiru mesecima unapred, demonstriralo se na ibarskom mostu, ali i na drugim mestima, zahtevalo ukidanje „paralelnih institucija“ i uopšte kreirao narativ u javnosti koji je zatim poslužio Holbruku za navedenu konstataciju.
Ono što radi Aljbin Kurti mesecima unazad, a kulminira odlukom o otvaranju ibarskog mosta, kada je o metodologiji pripreme i delovanja reč, u velikoj meri podseća na dešavanja od pre dve decenije. Istina, demonstracija je manje, ali mu to i nije neophodno pošto se više oslanja na specijalne policijske snage i zatvaranju svega što ima veze sa Beogradom, uključujući i pošta.
Priča o paralelnim institucijama i dalje traje, mada je njihov broj nakon katastrofalne jednostrane primene Briselskog sporazuma drastično smanjen. Očigledno je da će vlasti u Prištini pre ili kasnije ići na stvaljanje pod kontrolu jedinica zdravstvenog i školskog sistema, sa njihove strane to se posmatra kao pitanje suvereniteta. Kriminalizacija srpskog korpusa se nastavlja, danas manje pričom o „švercu na severu“, a više hapšenjima za navodne ratne zločine, četvrt veka posle završetka oružanog sukoba (apsolutno je neodrživa teza da se sada pojavljuju novi dokazi i svedočenja o nekim ratnim zločinima, a slučaj iz Parteša gde je lišeno slobode petoro Srba toliko je skandalozan da bi se to pitanje moralo i internacionalizovati i otvoriti kao rasprava u Beogradu, jer posle ovoga teško je ubediti Srbe koji su 1999. godine imali devetnaest ili više godina da će iko biti siguran).
Ko će biti novi Holbruk
Zapadni deo međunarodne zajednice reaguje nemušto i kilavo, pa jedan od glasnogovornika iz Brisela, posle kritike jednostranih poteza na pitanje o daljim merama i eventualnim sankcijama odgovara:
„Mi to njima ne možemo da naredimo. Ako ne žele - žao nam je. Neće napredovati, ali će sami sebe kazniti i kazniće svoje narode i neće se približiti EU." Kao da se inače računa na ekspresni prijem u EU bilo koga!
Ostaje samo otvoreno, u primeni ove metodologije, da vidimo ko će odigrati ulogu Ričarda Holbruka. Uz objašnjenje da se ipak radi o logičnoj primeni francusko-nemačkog plana i usmene saglasnosti o njegovoj implementaciji. Nije potpisan, ali je za SAD i EU obavezujući. Možda se pojavi i neki novi admiral Džonson, kome će u potpunosti biti jasno šta se dešava, ali to na konačni ishod ne može značajnije uticati.
Nesumnjivo, Kurti svojim potezima provocira sukob i to radi pred američke predsedničke izbore. Nesumnjivo, radi se o planskom i organizovanom zastrašivanju koje ima za cilj demotivisanje srpskog stanovništva da ostane na Kosovu i Metohiji.
Završiti sve do američkih izbora
Međutim, iza ovoga postoji i strateški cilj koji se odnosi na uklanjanje svih političkih okvira koji ne odgovaraju ni vlastima u Prištini, niti zapadnom delu međunarodne zajednice. I to treba završiti pre američkih predsedničkih izbora. Kao što je Zajednički dokument pao u zaborav onomad, sada to treba da bude slučaj sa Briselskim sporazumom. Zajednice srpskih opština, cilju kom je od strane Beograda sve ostalo podređeno, jednostavno neće biti.
Nakon indukovanja krize jedini osnov za dalje pregovore ostaće Šolc-Makronov papir i razgovori o njegovoj implementaciji. Dijalog dobija novi sadržaj. U celu računicu, između ostalog, ukalkulisano je i kako Beograd neće reagovati. Delom zbog toga što ne može, a delom i zbog dosadašnjeg defanzivnog pristupa. U celu računicu, između ostalog, ukalkulisano je i kako bi se u slučaju ne samo vojne, nego i oštrije političke reakcije Beograda uključio NATO, ranije Kurtijeve teze o navodnoj ruskoj želji da proširi zonu konflikta na Balkan bile bi reaktualizovane.
Zbog nepredvidivosti koju donosi potencijalna pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima, u različitim geopolitičkim žarištima primetne su nove aktivnosti koje imaju za cilj da izazovu nove konflikte ili ožive neke stare sukobe. To je toliko upadljivo (od Ukrajine, preko Bliskog istoka, do Latinske Amerike i evo – Balkana) da se pouzdano može tvrditi kako je posredi šira koordinirana akcija. Tako bi buduća administracija u Vašingtonu bila stavljena pred svršen čin i u najvećoj meri morala bi nastaviti starim, utabanim putem.
Batina ima dva kraja
Međutim, batina ima dva kraja. Martovski pogrom uticao je na dugoročne promene u srpskoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Bilo kakva radikalizacija stanja na Kosovu i Metohiji uticaće još više na neke buduće društvene i političke procese među Srbima i u Srbiji.
Možda u zapadnom delu međunarodne zajednice to ne vide ili ne žele da vide, isto tako su postupali i pre dve decenije. Zato će se vrlo brzo suočiti sa drugačijim okolnostima na Balkanu. Indukovanjem krize može se menjati sadržaj pregovora, ali se paralelno sa tim menja i društveno-politički ambijent, te nije izvesno hoće li nakon toga ikakvi pregovori uopšte biti opcija.
U celu računicu, između ostalog treba ukalkulisati i da se međunarodno okruženje menja. I to neverovatnom dinamikom, kao retko kada u istoriji. U celu računicu treba ukalkulisati i da se indikatori kontinentalne i regionalne bezbednosti menjaju. Razlika je u tome što se za potvrdu ovih predviđanja neće čekati dve decenije.