Ovako psihoterapeut Milan Damjanac tumači sve veći pad koncentracije kod dece i odraslih.
Prosečno vreme pažnje opalo je sa dva i po minuta u 2004. na prosečno 47 sekundi u 2021, navodi se u ustraživanju dr Glorije Mark, profesora informatike na Univerzitetu Kalifornije.
Zatrpavanje informacijama
Damjanac navodi da potrošačko društvo stalno nameće način života gde čovek konstantno mora biti zatrpan informacijama koje, između ostalog, utiču i na to da stalno nešto želimo. Čovek je zatrpan novim sadržajima koji bi trebalo da mu „uzmu“ pažnju, a u toj trci se niko ne takmiči da ga obrazuje ili da mu pomogne da bude bolji čovek, već se takmiči da ga faktički - upropasti.
Ono šta ti drži pažnju sve vreme je ono šta utiče na tvoje želje i pretvara te defakto u životinju – zver. Sve to snižava nivo socijalizacije, empatije i zajednice. Mi smo zatrpani tehnologijom i ona nam je zaista smanjila opseg pažnje, ali protiv toga se ne može boriti jer nije stvar u tehnologiji, nego u potrošačkom društvu. Mora se menjati ceo ekonomski sistem gde je na prvom mestu profit. Kad je profit na prvom mestu, sve drugo je uništeno i ljudi se zloupotrebljavaju. Ljudi su svedeni na obične konzumente kojima se plasira sadržaj koji treba da ih okupira sve više i sve duže. Samim tim ljudi postaju sve više besni i nezadovoljni, a ponašaju se sve više kao deca, počev od prevoza pa nadalje, rekao je Damjanac za Sputnjik.
Kese sa robom nakon kupovine
© Sputnik / Lola Đorđević
Iz ovog razloga, objašnjava on, učestali su mentalni problemi u svim zapadnim društvima, slabi zajednica, slabi se veza između ljudi koji više ništa ne trpe. Samim tim ne može više ništa da se održi, bilo kakav oblik zajednice, trpljenja, žrtve ne dolazi u obzir, već svako samo gleda sebe. To dovodi do uspona egoizma što je, kaže Damjanac, globalan problem.
Rat za ljudsku pažnju
Profesor Filološkog fakulteta i kulturolog Zorica Tomić veruje da živimo u vremenu informatičke buke i da je najveći rat koji se vodi danas, ne računajući naravno one vojne, rat za ljudsku pažnju. Ljudi su, kaže ona, od subjekata prešli u objekte i služe kao neka vrsta protočne neuronske katode koja služi samo za to da kroz nju prolaze informacije.
Mi nemamo fokus ni na čemu, a to znači da je suštinsko pitanje koje se ovde postavlja, pitanje o vrednostima. Za razliku od onih koji tvrde da nema više vrednosti, lično bih rekla da to nije tačno, već da svedočimo svojevrsnom „lastišu relativizacije“. Vrednosti postoje, ali su one relativizovane. U tom perverznom zaokretu relativizacije, sve zadobija status nekakve vrednosti, rekla je Tomićeva za Sputnjk.
Ona rešenje vidi u postepenom „odvikavanju“ od društvenih mreža i telefona, odnosno „elektronskih povodaca“, a na sve to gleda kao na prećutno ropstvo sa kojim su se ljudi saglasili.
Moramo da renoviramo razgovor i počnemo da se bavimo komunikacijom sa ljudima koji su nam tu blizu i sa kojima možemo da se rukujemo, zagrlimo, poljubimo, da podelimo neku temu, kafu, doručak, šta god. Svet u kome živimo je svet u kojem je predominantna informacija, a istovremeno živimo i u doba zaborava komunikacije.
Internet ima svoju demokratičnu crtu, ali je postao prostor sveopšte buke od koje, ukoliko mislimo da se na neki način zaštitimo, moramo da počnemo da se bavimo sobom. Tomićeva o tome govori i u svojoj knjizi „Preživeti haos“, a koja se bavi filozofskim pristupom veštini komunikacije.
Zombi generacija
Psiholog Aleksandra Janković veruje da su prekomerni protok informacija, brzina kojim se smenjuju i nedostatak učenja o strpljenju doprineli tome da je i pažnja, posebno kod dece, postala vrlo kratkotrajna.
Deca žive u svetu gde se čitaju samo naslovi, gde su i njihovi roditelji takođe smanjene pažnje, gde se komunikacija roditelja sa decom svodi na vrlo kratka i bezlična pitanja poput onih „da li si jeo“ ili „koju ocenu si dobio u školi“, gde nema udubljivanja u sadržaj razgovora. Deca u takvom svetu razvijaju vrlo difuznu pažnju, gde im neki nagli stimulus skreće pažnju, ali se oni na tom sadržaju ne zadržavaju, niti se to dalje elaborira. Problem je u tome što dete odrasta u svetu koji je svet nepažnje, gde se ne posvećuje vreme ni tome da se nauči kako se pažnja održava. Veliki broj dece ima problem da se fokusira na neki sadržaj i pristupi učenju koje podrazumeva konstantniju pažnju od one koju su oni spremni da posvete zadatku, rekla je Jankovićeva za Sputnjik.
Ovakvo odsustvo fokusa u ranom detinjstvu, nastavlja naša sagovornica, svakako ima posledice, jer se nijednoj značajnijoj temi ne posvećuje dovoljno vremena i strpljenja. Oni od malena imaju problem da komuniciraju sa vršnjacima i starijima, a kasnije ostaju izolovani od pravih i autentičnih veza sa drugima. To znači, kaže Jakovićeva, da će teško ostvariti bilo kakvu pravu emotivnu vezu, jer je za nju potrebno i pažnje i strpljenja.
Sve se više ide na samu površinu, uz racionalizaciju „koga briga“, „šta ima da se bavim time“. Živi se površno, bezumno i bezdušno. To je krajnja instanca svega ovoga. Dobijate čitave generacije koje će funkcionisati kao da su zombiji. To ne mora ni imati veze sa inteligencijom. Imate dece koja su prirodno visoko inteligentna, ali njihov dar prosto nije uobličen. Kada se ne radi na tome da oni svoju inteligenciju koriste i produbljuju svoja saznanja, dobijate hladne, bezdušne i prazne osobe koje su podložne bilo kom obliku manipulacije.
Majka snima ćerku dok se igra pored fontane.
© Sputnik / Lola Đorđević
U nekim velikim sistemima, ljudi koji su odrastali u svetu gde pažnja traje ispod jednog minuta mogu lepo da se snađu, budući da ima dosta zanimanja koja su isto tako prilično površna, ali ostaje praznina u socijalnoj komunikaciji i duboka izolacija od sebe samih, svoje suštine i od drugih, zaključuje Jankovićeva.
Cena „multitaskinga“
Psiholog Marina Nadein objašnjava da naše okruženje diktira i formira našu pažnju, koja je uslovno urođena karakteristika svih živih bića, ljudi i životinja. Ona je u osnovi svih naših psihičkih procesa poput razmišljanja, učenja, prikupljanja informacija, a u osnovi je i emocionalnih procesa. Čak i da bismo se u nekoga zaljubili, kaže naša sagovornica, moramo prvo da obratimo pažnju na tu osobu.
Ja sam optimista i nadam se da će se nešto desiti da ne dođe do dehumanizacije ljudskog roda, ali je činjenica da ne idemo u dobrom pravcu. To se vidi na različite načine. Smanjenje fokusa utiče i na emocionalno i na intelektualno funkcionisanje.
Žongler na štulama ,,multitaskuje" na Maglič festu
© Sputnik / Lola Đorđević
Sve više se potencira ta „sposobnost“ koju zovu „multitasking“, gde se čovek prebacuje sa jednog sadržaja na drugi. Cena toga je, kaže Nadein, da vrlo površno obrađujemo informacije. Čovek „ne svari“ do kraja jednu informaciju, a prelazi na drugu, treću, četvrtu.
Ni o čemu ne razmislimo do kraja. Za ozbiljno učenje, za ozbiljnu nauku, za neke stvari kod kojih nema polovičnog prelistavanja, za usavršavanje, studiranje, neophodna je dubinska obrada informacija. Za sve to su potrebni dobra pažnja, fokus, koncentracija, a ne nešto što bi bilo u sekundama, minutima i tako dalje.
Ljudi ne mogu toliko brzo da evoluiraju i da se promene, a sve oko nas se tako brzo menja da pokušavamo koliko god možemo da se adaptiramo, objašnjava Nadein. Tehnologija je naizgled ubrzala protok vremena, a ljudi idu u korak sa tim, želeći da postignu sve svoje obaveze, prikupe sve informacije… Poenta je, zaključuje naša sagovornica, kao i u svemu, napraviti ravnotežu koja prati tehnološka dostignuća današnjice, ali takođe i više odgovora ljudskoj prirodi, ne šteteći čoveku i njegovom psihofizičkom zdravlju.
Pogledajte i: