Bilo je momenata kada se činilo da srpski vaterpolisti nisu prikazivali maksimum, ali su oni i tada verovali jedni drugima, sačuvali timski duh, a onda pokazali ko su zapravo. Zato je Strahinja Rašović od početka takmičenja znao da će se boriti za zlato, a o tome je govorio kroz suze.
„Znao sam... Izvinite. Znao sam, jer da nisam znao ne bih došao da se takmičim. I na početku, bez obzira na dve godine od Tokija kako smo gubili i kroz kakvo smo blato prolazili... To samo mi znamo. I čemu smo bili izloženi i kako su na nas gledali, to samo mi znali“, u suzama je pričao Rašović.
Objasnio je da su on i saigrači u proteklom periodu prolazili kroz teške trenutke, ali su verovali da će doći bolji dani.
„I znao sam do čega će da dođe. I prethodnih godina i zimus, kad smo izgubili dva četvrtfinala, nijednog trenutka nije puklo među nama u timu. Držali smo se zajedno i na početku ovog leta došli smo sa jasnom namerom da napadnemo zlato. Bez fraza, krilatica, izgovora... Još kao mali sam uvek govorio da Srbija uvek ide na zlato u vaterpolu“, istakao je Rašović.
Stavio je do znanja da je Srbija zaslužila mesto u finalu.
„Porazi su sastavni deo sporta, a danas smo u finalu, zasluženo. Kroz grupu smo prošli kroz mulj i blato do guše, i sami ste bili svedoci kada sam vam prišao i rekao da niko nije umro i da će biti sve u redu. To je put koji mora da se prođe, nemoguće je odigrati osam utakmica u visokom ritmu na turniru. Ekipa se sklapala i podizala iz poraza i došli smo do finala i to me čini najsrećnijim na svetu“
Ovo su trenuci o kojima je sanjao još kao dečak i zato su emocije bile izuzetno jake.
„Mnogo sam srećan, izvinite zbog suza. Ovo je ono... Kad si mali, pa sanjaš, pa dođeš jednom, pa dođeš drugi put u finale, to su najlepši momenti u sporstskoj karijeri i uživam u tome. Naći ćemo snagu za tu još jednu utakmicu. Šta da kažem? Hvala na podršci“, rekao je na kraju Strahinja Rašović.
U finalu će se srpski vaterpolisti boriti protiv boljeg iz duela Mađarska – Hrvatska.