Jer, istovremeno, argentinski predsednik Havijer Milei pozvao je oružane snage da „odbrane demokratiju i volju naroda“, a pre njega i pre održanih izbora neformalni lider opozicije Marija Korina Mačado je apelovala da vojska bude garant mirne tranzicije vlasti.
Mnogi su „iznenađeni“
U prevodu, od strane argentinskog šefa države bilo je to otvoreno zalaganje za ekspresni vojni puč i uvođenje čitave države u režim vanrednog stanja, a od strane opozicione liderke navođenje vojnog rukovodstva da razmišlja na drugačiji način. Izgleda da su izborni rezultati, ma kako ih ko tumačio ili poput većine zapadnih zvaničnika „izražavao zabrinutost zbog uočenih neregularnosti“ iznenadili mnoge.
Naime, prema predizbornim istraživanjima javnog mnjenja, lažnim ili stvarnim sa pogrešnim uzorkom, a potom i prema izlaznim anketama, Maduro se nije kotirao dobro. Veće šanse davane su njegovom jedinom protivkandidatu iz ujedinjene opozicije.
Devet dana pred izbore američki diplomata i bivši specijalni predstavnik Trampove administracije za Venecuelu Eliot Abrams čak je i razrađivao scenario prema kojem bi Maduru trebalo ponuditi amnestiju kako bi on priznao pobedu Edmunda Gonzalesa Urutije. Kao da je poraz aktuelnog šefa države već bila gotova stvar.
Vašington je već pokušavao sa organizovanjem svrgavanja Madura. Pre šest godina organizovan je atentat, kada su ka bini na kojoj je govorio „niotkuda“ doletela četiri drona napunjena eksplozivom. Jasno je koga su za to optuživali u Venecueli.
Operacija Gvaido
Nakon toga, uz organizovanje opozicionih poslanika u parlamentu je krajem 2019. godine doneta odluka o nelegitimnosti predsednika, a zatim je rastumačeno da njegovu poziciju kao vršilac dužnosti preuzima prvi čovek najvažnijeg zakonodavnog organa Huan Gvaido.
Ubrzo potom Gvaido je od kolektivnog Zapada i formalno prihvaćen za „privremenog predsednika“, samo što je celu operaciju pokvario detalj da njihov čovek tu ulogu jednostavno nije mogao odigrati. Naposletku, i opozicija se odrekla Gvaida, pa on danas živi u Majamiju.
Ovi predsednički izbori trebali su da posluže za normalizaciju prilika. Svako je imao svoju računicu. Neuspeh sa Gvaidom naterao je Bajdenovu administraciju na direktne pregovore sa Madurom o izbornim uslovima, a zauzvrat vlasti Venecuele tražile su ukidanje sankcija uspostavljenih 2017. godine. Sankcija koje su imale razarajuće efekte i koje su uostalom i bile nametnute kako bi se spremio teren za operacije izvođene kasnije.
Delimično, mere koje se tiču kupovine venecuelanske nafte suspendovane su 2023. godine, ali su vraćene tri meseca pred održavanje izbora pod izgovorom da se Maduro ne pridržava dogovora, pošto je Vrhovni sud potvrdio raniju odluku drugih organa kojom se već pomenutoj Mačado zabranjuje kandidovanje na izborima u narednih petnaest godina zbog učešća u nezakonitim aktivnostima kojima se želelo uspostavljanje paralelne vlasti Huana Gvaida.
Ko je liderka opozicije?
Inače, iz bogate biografije ove aktivistkinje za ljudska prava, borkinje za demokratiju i političarke može se videti da njeni kontakti sa raznim zapadnim organizacijama i fondacijama traju decenijama, zbog čega je bila rado viđen gost i na Svetskom ekonomskom forumu.
Zauzvrat, obećavala je privatizaciju državnih kompanija, a pod tim se najpre podrazumeva državna naftna kompanija, ali se i zalagala za prebacivanje ambasade Venecuele iz Tel Aviva u Jerusalim. Nasuprot američkoj oceni da se Maduro ne pridržava dogovora, predsednik Venecuele imao je dijametralno suprotno stanovište. Prema njemu, Vašington se nije držao dogovora oko ukidanja sankcija. Uglavnom, opozicija je stala iza jednog kandidata, a iako diskvalifikovana iz predsedničke trke Mačado je ostala ključna figura u kampanji Gonzalesa Urutije. Kampanji u kojoj je opoziciji imala i ogromnu pomoć sa strane.
Posmatrano iz postizborne perspektive, izgleda i kako je to američko vraćanje sankcija pomoglo Maduru da stabilizuje svoj rejting i preokrene tok procesa koji se odigravao.
Protest u Venecueli
© Tanjug / AP/Fernando Vergara
Američki fijasko
Isto kao što je relativno lako homogenizovati birače u latinoameričkim političkim sistemima oko tema niskih zarada, inflacije i korupcije, lako ih je motivisati da glasaju protiv američkih korporacija, odnosno većeg američkog upliva u domaću politiku.
Ogroman broj stanovnika Venecuele nema dobro iskustvo sa periodom kada su američke korporacije upravljale njihovim naftnim resursima, pošto su korporacije brinule o profitu, a ne o zdravstvu, školstvu ili infrastrukturi. U određenoj meri, ovaj slučaj podseća na iransko iskustvo od pre revolucije.
A priča o Venecueli zapravo je priča o nafti, pošto se na njenoj teritoriji nalaze najveće potvrđene rezerve „crnog zlata“ u celom svetu. Plus, na njenoj teritoriji nalaze se i četvrte najveće rezerve prirodnog gasa na planeti. Od daljeg razvoja situacije u Venecueli zavisiće i budućnost štampanja dolara, naročito nakon ulaska Saudijske Arabije u BRIKS i dogovora zalivskih zemalja sa Kinom, što računicu dodatno komplikuje.
Naravno, dok su zapadni zvaničnici izražavali zabrinutost, nezapadni akteri redom su čestitali pobedu Maduru. Što je još jedan pokazatelj o polarizaciji u međunarodnim odnosima i ilustracija kako se unutrašnja dešavanja u različitim državama sagledavaju na različite načine.
Uglavnom, američka strategija da se Maduro ubedljivo porazi na izborima nije uspela, isto kao što nije uspela ni prethodna sa samoproglašavanjem Gvaida za predsednika. Što nikako ne znači da neće biti i neke nove strategije.
Nafte je na tom prostoru previše, a on je geografski toliko blizu Sjedinjenim Državama. Posedovanje izvorišta kritičnih i strateških sirovina može biti blagodat za jednu zemlju, ali može i indukovati dugoročnu destabilizaciju. Trka za masnim profitima i kontrolom resursa nikada nije prestala.