Ovako za Sputnjik novi trend, kabine u kojima radnici u korporacijama mogu da vrište i plaču, komentarišu stručnjaci, psiholog Aleksandra Janković i sociolog Zoran Stojiljković koji dodaje:
„Poruka je, brinućemo sve vaše brige, a vaše je samo da obavljate ograničeni broj poslova, da relativno funkcionišete i višak stresa i frustracija otklanjate u rezervnim objektima, umesto na šefovima u korporacijama i vlastima“.
Kabine u kojima radnici mogu da vrište, plaču ili pronađu mir su hit na društvenim mrežama. Zvučno su izolovane, tako da niko ne može čuti vrisak, ali su uglavnom od stakla, pa je radnik izložen pogledima kolega.
Komentari su oprečni, neki smatraju da konačno imaju prostor da se „istresu“, a drugi poručuju da iz takvih kompanija treba bežati. Žele da napreduju, ne da preživljavaju.
Novi rijaliti - na radnom mestu
Psiholog Aleksandra Janković kaže da je pre svega metoda trenutnog pražnjenja nedovoljna, da ova novotarija ima vrlo površne efekte, jer poenta nije u tome da se čovek izviče, već kako rešiti ono što se u njemu nagomilalo i što je dovelo do takvog stanja.
„Možete da udarate u džakove, da izbacite bes, da vrištite, plačete satima, ali problem je što unutrašnji krik ostaje nešto što vas i dalje muči. Uz to, morate i da se sklonite, a plač je prirodna pojava koje ljudi ne treba da se stide. Kabina za plakanje navodi na mišljenje da oni koji su tužni zapravo smetaju drugima, odnosno procesu rada, utiču na produktivnosti firme“.
Jankovićeva dodaje i da se time ne postiže harmoničnija atmosfera, već može izgledati i kao svojevrsno, kako kaže, preglumljavanje.
„Čovek koji hoće da izbaci neku emociju nema baš potrebu da to radi dok svi drugi rade svoj posao i gledaju ga. Ovo je neka vrsta rijalitija, da sve bude transparentno, a u suštini je potpuno neadekvatno. Zamislite reakciju onih koji rade dok neko vrišti ili nariče u tom prostoru, da ga posmatraju bez ikakve emocije i da istovremeno rade svoj posao“.
Kabine za oblikovanje novog čoveka
Stojiljković kaže da su kabine sasvim očekivan izum. Sve je u službi kapitala, pa i slobodno vreme koje imamo, a posebno trendovi koji su diktirani, koji nas menjaju.
„Sujeta, potreba da imamo novi nos, da budemo viši, da sebi na neki način imponujemo, to je jedna beskrajna priča koja će sa daljim tehnološkim napretkom i robotizacijom ići napred. Ili ćemo, velika većina, biti potpuno bezlični i nepotrebni ili ćemo biti konzumenti. I kad guglamo mi se prodajemo influenserima i platformama koje nas onda prodaju proizvođačima. Kabine su deo tog, našeg oblikovanja“, kaže ovaj sociolog.
Samo je razgovor lekovit
Jankovićeva podseća da svaki čovek ponekad „pukne“ na poslu, ali da mu drugi ljudi budu od koristi. Pitanje komunikacije suštinsko je za ovu temu, jer je čovek socijalno biće, u radnoj sredini reaguje verovatno na nešto što je poslednja kap koja je prelila čašu.
„Očekuje se da se ipak takve stvari iskomuniciraju, da to bude nešto što ne ometa druge, već ih dovodi u situaciju da pokažu empatiju, da ispričaju svoje iskustvo. To je lekovito za čoveka, ne da se u gluvoj sobi izvrišti, već da sa drugim priča šta je to što ga muči. Ako vas samo posmatraju, to izgleda kao neki suludi eksperiment“.
Svojevrsni eksperiment bila je pandemija korona virusa, veruje Jankovićeva, i dodaje da smo zbog različitih eksperimenata sve zatvoreniji. Korona je bila početak, a posledice zatvaranja koje nije bilo samo fizičko, sada živimo. Povratak u kancelariju nije svima prijao, oni koji vode kompanije to vide. Uz to, živimo u svetu stalne nesigurnosti, otuđeni, jer, očigledno, tako treba.
„Ovo zaista deluje i kao stvaranje pravih kapsula. U budućnosti će svako imati svoju kapsulu da u njoj vrišti, plače, udara“, kaže Jankovićeva.
Perfidni mobing u službi kapitala
Kabinu za plakanje i vrištanje ona vidi kao perfidni vid mobinga, iako treba da pomislimo kako je reč o brižnoj kompaniji koja misli na svoje zaposlene. Upravo je obrnuto:
„To što te mobingujem nije toliko strašno, zato što sam ti obezbedio da imaš gde da izbaciš svoja negativna osećanja, ali da se ništa ne promeni. To je tek perfidno, pa eto, imaš mogućnost, idi tamo, isplači se i sve je u redu. To je pretvaranje ljudi u zombije“.
Sagovornici Sputnjika se slažu da prostori za plakanje i vrištanje vode ka stigmi, oni koji češće u njih odlaze, sigurno su slabiji od drugih, a pre svega vode otuđenju. Veoma ciljanom.
„To je vrsta upravljanja ljudima koja traje gotovo deceniju, na um mi pada Haksli, „Vrli novi svet“ u kome imate novu psihosomatsku supstancu koja vas čini beskrajno, bez razloga, razdraganim. Ivica blama se pomera, nekad je bilo sramota priznati da idete kod psihijatra, psihologa, da imate u okruženju osobe različitih sklonosti. Sad je sve ok, samo da praktično ne dovodi u pitanje granice sistema i da bude potencijalni osnov za neku potrošnju“, zaključuje Stojiljković.