U razgovoru za Sputnjik srpski pesnik čiji se stihovi, podseća žiri, koriste kao poslovice, otkriva zašto mu je, posle više od 80 književnih priznanja, nagrada sa imenom Petra Kočića bila – iznenađenje.
„Da ste me pitali pre, ni ja sam ne bih znao da li sam ovu nagradu dobio ili nisam, ne bih bio siguran. Morao bih da pogledam u taj spisak. I zato sam bio još više obradovan i iznenađen kada su to, pre mene, shvatili pisci Republike Srpske, pa me nagradili“, kaže Bećković.
Kad kažete Petar Kočić, na šta prvo pomislite: na reči koje su mu isklesane na spomeniku ili na neko od njegovih dela?
-U svoje vreme bila je popularna knjiga Jana Kota „Šekspir, naš savremenik“. A mi možemo reći i da je Njegoš naš savremenik i da je Kočić naš savremenik. I teško da bi neko mogao pogoditi kad su te reči napisane. Nekad ili sad. On je toliko aktuelan, živ i prisutan. Njegovo pitanje „Ideš li rode“ odjekuje i kroz mećavu našeg vremena. Kočić je veliki sin srpskoga jezika. Jezik je kroz njega progovorio ono što je hteo da kaže.
Iz čega se pišu stihovi za koje Kočić kaže da ih dušmani ne razumeju, a narod razume?
- Da je naše ropstvo pod Turcima kraće trajalo mi ne bismo izneli iz njega tako veličanstvenu poeziju. Što su gora vremena to je bolja poezija. Jezik je najjače oružje našega naroda, ono što drži u ustima njegova je najmoćnija puška.
U jednoj od poslednjih objavljenih knjiga „Naćertanije“ jezik novih tehnologija, sms poruka, društvenih mreža uneli ste u poeziju. Nove reči za novo vreme?
-Srpski jezik je napadnut sa svih strana i iz svih mogućih uglova, ali on, mislim, kao da za to ne haje. Kroz kakve je sve on sodome i gomore prolazio, ali njegovu autentičnost niko ne može da poriče, niti njegovo zakonodavstvo. Srpski jezik je davno kanonizovan.
U kakvoj vezi je moral onog koji piše sa onim što piše?
-Postoji moral jezika. Jezik je pametniji i dublji od pesnika, njemu se ne može podvaliti. Pesnik samo treba da mu omogući da on kaže ono što hoće. Ko god pokušava da mu podvali, on ga prokaže. Jezik brine u nama, a ne mi o njemu. Da smo mi o njemu brinuli, on bi daleko završio kao i tolike druge stvari o kojima smo mi brinuli. Dovoljno je služiti svome jeziku i ne misliti ništa, sve drugo će on obavljati sam.
Među onima koji su služili jeziku i tražili prave reči je i Petar Kočić.
-Kočić je onda rodio sinove. Ja ne mogu drugačije da zamislim sudbinu Branka Ćopića ili Skendera Kulenovića ili Đure Damjanovića ili Rajka Noga, čak i Dragana Kolundžije. Zanimljivo je kako je to moguće da su svi ti ljudi na neki način tragične ličnosti. Taj najzdraviji deo našega roda ima nešto što je u nekom trenutku prepuklo, kao končići u onoj novčanici kad su nam nekad govorili da ona prava ima taj nevidljivi konac. Kao da je i u njima postojao tako neki nevidljivi konac koji je ponekad i prerano prepukao.
Svedoci smo da smo naročito u poslednje vreme izloženi rečima o nama koje nas diskvalifikuju na razne načine, što je u duhu onoga što ste vi nazvali postćeranizam. Kako da se branimo od tih reči?
-Ne znam da li Ćopić ili Kočić kaže - budi meni miran. Ovo je vreme koje je izjednačilo laž i istinu i čija je tehnologija dovela do toga da nijedan jezik ne može da se odbrani od poplave unifikacije, poništavanja, izjednačavanja, globalizma. A jezik je najvažnije što imamo.
Jeste li zadovoljni time kako taj jezik brane od raznih nasrtaja struka i institucije poput Akademije nauka?
- Opet bih ja to prepustio jeziku. Da se sam brani i sam pokaže šta je veštačko, a šta nije. Ako je jezik živ, on se sam rascvetava i nalazi nove izdanke. Ono što je veštačko on odbija da primi. I to je neka viša istina. Negde sam napisao da je jezik naša nevidljiva crkva. Još nepodeljena i nerazorena. Svaka reč je u njoj samo javna ikona, radi našega spasa objavljena. Ne postoje reči koje su umrle, neki će ih pesnik oživeti. I nema nijedna koja je nastala slučajno, koja se rodila bez razloga. Nema nijedna koja ne bi mogla biti stavljena pod zaštitu države kao kulturni spomenik. Nema nijedna koja je suvišna i koje bi se jezik odrekao ako je prava, ako je njegova. Jezik je opravdao naše postojanje na zemlji. Mi nemamo drugih dokaza o svom postojanju osim naše poezije.
Zbog jezika su vas zabranjivali u Crnoj Gori, ovih dana zabranjuju rad ruskih medija. Da li ste i vi „kumovali“ toj zabrani s obzirom da ste prijatelj naše kuće?
-Oni nisu mogli bolje da preporuče ni mene, ni Sputnjik nego tom zabranom. Više će se slušati i više će ljude interesovati šta je tamo rečeno kad je to zabranjeno. Jer to znači da ima neki istinski pravi božji razlog i da je to gonjeno kao što je gonjeno sve što je sveto i sve što je važno, nema nikog koja je prošao bez te paske. Hvala im što su to uradili. Ja ne znam ko se toga setio, ali dobro se setio. Preporučio na najbolji način.
`Ćeranija` traje, ne prestaje. Imate li nade da će se jednom ipak dobro završiti i da će onaj Kočićev Jablan opet pobediti Rudonju?
-Optimizam je obavezan. Kad me sretne neki čovek, pa mi kaže „Ćeraju li te još“ doživim to kao najbolje priznanje i dokaz da - ako me ćeraju - ima neki razlog i da je nešto pravo. Od toga se ne treba braniti, niti zbog toga brinuti. Nadživeli smo i veća čuda, pa ćemo i ovo.
Pogledajte i: