Umetnica iz Rusije nastupila je 22. juna u Kolarčevoj zadužbini. Pred beogradskom publikom izvela je kompozicije „Ostrvo radosti“ i četiri prelida iz Prve sveske Kloda Debisija, baletsku svitu „Žar-ptica“ Igora Stravinskog u transkripciji za klavir Gvida Agostija, kao i Sonatu u Ha-molu Franca Lista.
Zarina Šimanska nastupa kao solista i kamerni muzičar. Obrazovana je u ruskoj i evropskoj tradiciji i laureat je brojnih međunarodnih pijanističkih takmičenja. Sarađivala je s brojnim renomiranim orkestrima, a od 2022. godine je umetnik Moskovske filharmonije.
Iako voli da izvodi dela klasičnih kompozitora, poput Baha, Mocarta, Šopena, Šumana, Stravinskog, Prokofjeva, ruska pijanistkinja je veoma nadahnuta i muzikom savremenih kompozitora jer je, kako kaže, reč o živoj umetnosti koja omogućava akademskoj muzici da živi i da se razvija. Posebno je raduje saradnja sa savremenim ruskim kompozitorima poput Valerija Voronova, Kuzme Bodrova i Vladimira Čajkovskog.
Nastupali ste u Evropi, u Aziji, u Rusiji. Kako publika reaguje na raznim kontinentima, postoje li neke suštinske, uočljive razlike?
- Postoje razlike koje su povezane s kulturom. U raznim zemljama postoje različite navike kada je reč o kulturi slušanja muzike, pa i o kulturi izražavanja emocija. A verovatno na to utiče i celokupan način života, uključujući i naviku da se odlazi na koncerte. U Rusiji, hvala bogu, prilično mnogo ljudi posećuje koncerte i oni su često rasprodati. Nedavno sam gostovala u Kini, tamo je publika potpuno drugačija, prilično kritički nastrojena. Nastupala sam s Pekinškim simfonijskim orkestrom, kao i u Šendženu s tamošnjim orkestrom. Izvodila sam Drugi klavirski koncert Rahmanjinova i shvatila da oni odlično razumeju tu muziku, to je za njih gotovo kao klavirska biblija. I čak se i najobičniji slušalac, koji verovatno nije muzičar, dobro razume u to. Kinezi ne dolaze na koncert samo da bi slušali muziku, oni žele da ih izvođač osvoji, da ih naprosto ostavi bez daha. Takvog osećaja u Rusiji, recimo, nema. Tamo izlaziš na koncert i izvodiš svoju interpretaciju bez osećaja da moraš da se boriš za svoje mesto pod suncem.
Kako Vas je dočekala publika u Srbiji, da li je bila kritički nastrojena, ili ste osetili drugačiju atmosferu nego u Kini?
- Iako sala nije bila puna, objasnili su mi da je već prošla sezona i da su počeli odmori, publika me je primila veoma toplo, uz aplauze. Veoma mi se dopalo kako su me slušali. Čula sam kako se ljudi trude da ne dišu u nekim trenucima, kada su bile pauze. I osetila sam nekakvu kristalnu tišinu. To, naravno, veoma inspiriše. Nedavno sam svirala i u Mađarskoj, i čini mi se da su slušaoci tamo veoma slični ovima u Srbiji, možda zbog toga što su to bliske kulture. Mađarska je posebna i po tome što tamo ima veoma mnogo izvanrednih klasičnih muzičara. Bila sam na festivalu Krištofa Baratija, on je okupio najveće zvezde među mađarskim violinistima, violončelistima i drugim izvođačima. Najviše me je zadivila upravo publika, koja je tapšala, udarala ritam nogama. Imala sam osećaj da sam na rok koncertu, kao da sam Fredi Merkjuri i da nastupam u ogromnoj areni. Bilo je veoma bučno. Bio je i neki izvanredan voditelj koji je dodatno podgrevao atmosferu, kao na fudbalskom stadionu. To je bilo neverovatno, veličanstveno.
Imali ste mogućnost da se školujete i u Rusiji, i u Evropi. Šta su Vam kao muzičaru donele te različite muzičke tradicije?
- Ja sam, zapravo, uvek imala ruske pedagoge, tako da je preovladala ruska muzička škola. U Hambrugu sam učila kod Koroljova, a bila sam i učenik Naumova koji pripada moskovskoj klavirskoj školi. Učila sam i kod Natalije Guseve u Berlinu, kao i na Konzervatorijumu u Sankt Peterbugu, kod Nine Nikolajevne Sergejevne. To je, takođe, moskovska škola, koja je, verovatno, najbolja na planeti. Čak su i sve te izuzetne kineske muzičare koji se pojavljuju sada takođe vaspitali moskovski pedagozi.
Šta je posebno u moskovskoj školi muzike? U jednom nedavnom razgovoru s veoma mladim muzičarima iz Centralne muzičke škole Konzervatorijuma „Čajkovski“ iz Moskve vladao je utisak kao da je reč o sportistima koji se pripremaju za veliko međunarodno takmičenje.
- Da, to je istina. Ne znam da li je to na žalost, ili na sreću. Centralna muzička škola je jedinstvena, u nju dovode najbolje mlade izvođače iz cele Rusije, održava se ogroman konkurs. I tamo niko nikoga ne obmanjuje. Odmah govore, da ako tu dolazite na mesto za koje je ogromna konkurencija, to je kao priprema za olimpijadu. Kao u najbolja sovjetska vremena, kada je ta škola bila i osnovana, kada se izdvojila i postala rasadnik izvanrednih kadrova.
A u čemu je „tajna“ moskovske škole muzike? Čemu se pridaje najveća pažnja, da li su prioritet disciplina i redovno vežbanje, razvijanje tehnike, ili emocionalnost?
- Mislim da je tajna u tome što se tehnika sviranja razvija na fundamentalan način, a to je prilično složeno. Kada bi, na primer, odrasli čovek odjednom poželeo da dobro svira klavir, jednostavno ne bi mogao da bude konkurencija čoveku koji svira klavir od svoje pete godine. Stvar je u tome što se kod dece koja počinju rano da sviraju neki muzički instrument razvijaju veze u mozgu, mišići, čak i kosti. Kako bi se sva ta teška dela za klavir izvodila, da bi repertoar bio bogat, potrebno je, imati potpuno slobodnu, razvijenu aparaturu tela. Najvažnije je da se to događa tokom prvih godina učenja. Mozak dece koja se bave muzikom funkcioniše na kolosalan način. Kada pokušavaš da izvodiš dela klasične muzike, ne moraš samo da pratiš emocionalnost, muzikalnost, muzičke fraze, nijanse, dinamiku, artikulaciju, muziku, nego i da veoma ozbiljno kontrolišeš kako ti stoje noge, kakav ti je položaj ruku, kako se kreću laktovi, kako pokrećeš vrat, da li ti se stežu mišići na leđima, kako sediš. A u nekom trenutku postaješ svestan da se to sve već odvija automatski. Najzad, sa 20 godina odjednom shvataš da prosto možeš da sedneš za klavir i da odsviraš nešto na njemu na isti način kao kada želiš nešto da kažeš, ili prosto da dišeš. Naravno, to skupo košta, jer su to sati i sati svakodnevnog napornog rada koji traje godinama. I to je jedan deo detinjstva.
Da li je to prevelika cena za čoveka koji reši da svoj život posveti muzici?
- To je veoma teško pitanje, pre svega za roditelje. Dete ne razume s čim će se suočiti, ne shvata da tome mora da posveti jedan deo svog detinjstva. I čak ni roditelji ne razumeju to uvek. Ja imam sina od 12 godina i za mene je to bilo veoma teško pitanje, jer sam i sama već prošla kroz sve to. On se bavi muzikom, ali ne u Centralnoj muzičkoj školi, pošto živimo u Sankt Peterburgu. Tamo postoji odlična desetogodišnja škola. Uči kod veoma dobrog pedagoga. U Centralnoj muzičkoj školi deca se veoma detaljno bave predmetima kao što su solfeđo, muzička literatura, harmonija, vežbaju po pet, šest sati dnevno. Verovatno mi je zbog toga i bilo žao da dajem dete u Centralnu muzičku školu, mada vidim da su tamo zaista izvanredni rezultati. Zadivljuje taj prizor kada deca sednu za klavir i sviraju maestralno s orkestrom. Nemoguće je ne biti zadivljen time.
Ipak, smatram da deca treba da imaju slobodno vreme i izbor kako će da ga provode. Treba da razvijaju svoje socijalne veštine, da čitaju knjige. U današnje vreme, naravno, roditelji gledaju kako im deca gube vreme uz gedžete, uz nekakve kompjuterske igrice, i ne znaju kako da se bore protiv toga. Bez obzira na sve, smatram da je nemoguće potpuno kontrolisati vreme svog deteta, to nije ispravno.