Stopama Gavrila Principa u Beogradu: U jednoj zgradi kovali su se planovi koji su uzdrmali ceo svet

Mladić po imenu Gavrilo Princip, ispalio je hitac u nadvojvodu Franca Ferdinanda, hitac kojim je ubio nesuđenog cara i pogodio, pravo u srce monarhije.

Kafana “Zlatna moruna“, za čijim su stolom pre pre sto deset godina, u društvu komite Milana Ciganovića sedela trojica gimnazijalaca: Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež danas ne postoji. Kada bi zidovi mogli da pričaju, stara oronula zgrada, u kojoj se kafana nekada nelazila na uglu Kameničke i ulice Kraljice Natalije, puno bi toga imala da ispriča.

Veliki je broj Beograđana, gotovo svakodnevno, prolazi ulicama u neposrednoj blizini „Zelenog venca“ ne sluteći da se na tim istim ulicama nekada pisala istorija. Da su bile načičkane brojnim kafanama, i da su se, u pojedinim od tih kafana kovali najsmeliji planovi, donosile sudbonosne odluke, i odvijali događaji koji će u bliskoj budućnosti ceo svet uzdrmati.

Malo kome je poznato da se upravo na mestu, gde je danas autobusko stajalište, nalazila kafana „Žirov venac“ u kojoj je komita Milan Ciganović predao dvojici mladića ( članovima udruženja „Mlada Bosna“) nekoliko pakovanja cijanida, 6 ručnih bombi, municiju, 4 rezervna okvira i četiri pištolja Brauning M1910 kalibra 9 mm. Upravo tim pištoljem, na Vidovdan 28. juna 1914. godine, mladi Gavrilo Princip izvršio je atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda

Da bi razumeli odakle gimnazijalac, poreklom iz sela Veliki Obalj kod Bosanskog Grahova, na beogradskoj kaldrmi, moramo se vratiti više od 110. godina unazad u vreme kmetova, begova, carevina, austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, zveckanja oružjem na granici Srbije i nade u oslobođenje koja se rađala u srcima i glavama omladine, koja patnju svog naroda nije mogla ćutke posmatrati. Omladine, koja je odlučila da deluje.

Jedna od akcija koje su sarajevski đaci i gimnazijalci, usled protivzakonitih akata bana Cucaja u Hrvatskoj preduzeli, bile su Đačke demonstracije od 18 i 19. februara 1912. godine u kojima je Gavrilo Princip bio jedan od najaktivnijih učesnika. Demonstracije su unele nemir u gimnazijalce, mnogi od njih su napuštali školu, otvoreno se sukobljavali sa profesorima, a počelo se razmišljati i o atentatu kao vidu borbe protiv ugnjetača, naročito posle atentata studenta Bograna Žerajića na austrijskog poglavara Bosne i Hercegovine generala Varešanina.

Uprkos spoznaju da atentat, kao krajnje radikalan metod borbe može značiti i smrt atentatora, verujući da će žrtvujući svoje živote uspeti da pomognu napaćenom narodu i zaustave njegovo dalje stradanje, gimnazijalci i đaci kuju planove za atentat na bana Cucaja, ministra Bilinskog i generala Oskara fon Poćoreka, za koga je sam Bilinski pisao da je „gajio ličnu mržnju prema Srbima“. Oružje, kojim bi atentat izvršili, u okupiranom Sarajevu nisu mogli nabavati, zato su ga morali potražiti preko granice, u Srbiji.

Pre Februarskih demonstaracija, sarajevski đaci, izuzev studenata Prizrenske bogoslovije, retko su dolazili u Beograd. Tek nekoliko njih, među kojima su najpoznatiji bili Vladimir Gaćinović, Mustafa Golubić i Petar Kočić maturiralo je na Prvoj beogradskoj gimnaziji.

Prema pisanju Principovog biografa, školskog druga, aktivnog mladobosanca dr Draga Ljubibratića, u to vreme redovnog đaka Beogradske gimnazije, Gavrilo Princip je u Beograd na školovanje došao krajem maja 1912. Iz razloga, što je na početku školske godine „zbog dužeg odsustvovanja usled bolesti u prvom semestru pao ispit iz matematike“, školovanje je morao nastaviti kao privatan đak tačnije, kao vanredni učenik Prve beogradske gimnazije.

Uprkos nemaštini, koja je mučila mnoge od njih, pa i samog Principa, gimnazijalci su Beograd posmatrali kao mesto gde se živelo slobodno i udisao vazduh bez okupatorskih stega i okova. Novac, koji su im porodice slale uglavnom je odlazio na knjige i stanarinu, uprkos tome što je neretko u istom stanu po njih nekoliko stanovalo, morao se tražiti dodatan izvor prihoda. Rad na kaldrmisanju Karađorđeve ulice, bio je jedan od načina na koji je mladi Princip zarađivao poneki dinar.

Slobodno vreme gimnazijalci su uglavnom provodili u međusobnim druženjima, gde se neizostavno kao glavna tema razgovora nametalo oslobođenje i ujedinjenje, naročito u kafanama koje su posećivale komite i ratnici iz oslobodilačkih ratova. Iako su naizgled bili dva sveta, ujedinjavala je ih je težnja za slobodom svog naroda. Otuda ne čudi što su se, kada je izbio Prvi Balkanski rat (od 25. septembra (8. oktobra) 1912. do 17. (30) maja 1913.) prijavili u dobrovoljce. Velika grupa đaka i studenata upućena je u Prokuplje gde se nalazio logor komitskog odreda Vojislava Tankosića. Mladići su svakodnevno uvežbavali rukovanje oružjem, ali kada je krajem leta odred trebao da pođe na tursku granicu, gimnazijalcima, među kojima se nalazio i Drago Ljubibratić, po njegovom pisanju “je održan govor da smo premladi za rat i da mi treba da nastavimo školu“. Ljubibratić nigde ne pominje da je Princip usled krhkog rasta odbijen, te nije poznato odakle je potekla ta informacija, naročito što je poznato da i sam Tankosić nije bio „gromada od čoveka“.

Nakon neuspelog vojevanja, Princip odlazi bratu u Hadžiće, gde vredno uči, priprema ispite koje po povratku u Beograd na leto 1913. polaže. Početkom 1913. u Beograd, radi polaganja ispita dolazi Principov drug iz Sarajevske gimnazije Trifko Grabež, kao i veći broj starih drugova iz Sarajeva, a među poslednjima je u Srbiju došao Čabrinović.

U srpskoj prestonici sarajevski gimnazijalci nisu stalno nastanjeni, već po položenim ispitima iz Beograda odlaze, ali se u njega vraćaju, pa tako i Princip, koji se nakon boravka u Sarajevu i rodnom Grahovu(januara1914.) sredinom marta vratio u Beograd. U isto vreme, marta 1914.godine novine objavljuju vest o nadvojvodinom putu u Sarajevo i njegovom prisustvovu vojnim manevrima planiranim za to leto.

Krajem marta, u kafanu „Zlatna moruna“ stiglo je pismo, adresirano na Nedeljka Čabrinovića, sa isečkom iz zagrebačkog lista „Srbobran“ o dolasku Franca Ferdinanda u Sarajevo. U toj istoj kafani, prema svedočenju Čabrinovića u istrazi, u vreme ručka on je isečak pokazao Principu. Za mladog Gavrila to je bio znak. Odluka, da se na mrskog okupatora izvrši atentat je doneta.

I danas, sto deset godina od Sarajevskog atentata, istoričari se spore oko toga da li su dva metka Gavrila Principa ispaljena u naslednika austrougarskog prestola, bila uzrok Prvog svetskog rata, ili su ratne trube Beča, okrenute prema Srbiji, već uveliko trubile.