Kako sam Dućom baš dobar, zbog decenijskog poznanstva, a poslednji sam stigao od ostalih kolega u Augzburg, tako se i on iznenadio što me vidi, pa sam iskoračio iz gomile, i srdačno se pozdravismo. Odmah iza njega, naišao je Mitar, bacismo „kosku“, a na kratko pitanje: Momci, je l' ste spremni, horski, preko ramena odgovoriše: „Spremni, nego šta!“.
Upravo se cela Srbija uzda u taj tandem, u kapitena i rekordera, i to što na terenu mogu da se pronađu i „vezanih očiju“ i što im je tako malo potrebno za gol i asistenciju - „vin vin“ situaciju.
Doduše, do sada to nije bio slučaj, ali zašto to ne bi bilo baš onda kada je najpotrebnije? U utorak, na „Alijanc areni“, protiv starih dužnika, Danaca...
Dužnika, u svakom smislu te reči. Prvo zbog toga što smo ih poslali na Evropsko prvenstvo 1992. godine, koje su na kraju osvojili, a mi ostali „kod kuće“ zbog političkog embarga prema Jugoslaviji.
Drugo, što su nas razbili u prijateljskom meču 2022. godine na „Parken“ stadionu, što je označio prvi Piksijev poraz na mestu selektora Srbije. Tri laka komada u našoj mreži, za glavobolju pred Mundijal u Kataru... Onda je naše stanje postalo hronično!?
Piksi i Tadić su posle toga tražili i dobili Dance kao rivale na nekom velikom takmičenju.
Sada je na njima da na terenu pokažu da hoće, mogu i znaju da im vrate milo za drago, kada se „lomi“ i kada će biti prilika da se pokaže da li su pukovnici ili pokojnici.
Uostalom, Birmančević je konferenciju zatvorio sa Živojinom Mišićem, pa neka onda u utorak bude ono čuveno: „Ko nema strah taj ide napred...“.
Ako se po jutru dan(ska) poznaje, možda i ispadne dobro...