Ovako aktuelnu ekonomsku i ekonomsko-političku situaciju u svetu, u emisiji „Energija Sputnjika“, komentariše pomoćnik direktora Sektora za strateške analize u Privrednoj komori Srbije, Bojan Stanić.
Politički interesi nikako ne mogu biti isključeni iz ekonomske računice, bar kada se govori o poslednje dve ili tri godine, iz prostog razloga što se ekonomija njima prilagođava. Treba imati u vidu, opominje Stanić, da je Evropa zavisna ne samo od energenata, nego i od bezbednosti koju joj pruža SAD kroz NATO. Evropske političke elite su, nastavlja Stanić, spremne da žrtvuju ekonomski rast zarad očuvanja bezbednosti, koja treba da bude osnova njihove dugoročne stabilnosti, a iz koje će kasnije proisteći njihov ekonomski rast.
Amerikanci se boje uticaja konkurencije i ulaska konkurenta poput Kine na američko tržište. U Evropi je to drugačije, iz prostog razloga što je ona daleko više zavisna od saradnje sa Kinom nego što su SAD, imajući u vidu da je Evropa posebno vezana za Kinu i da je to njeno glavno tržište odakle uvozi robu. Evropska privreda je jednostavno ušla u period velikog izazova za njihovu, odnosno našu privredu, iz nemogućnosti da budu konkurentni na širem međunarodnom tržištu, jer sada Evropa postaje periferija, rekao je Stanić.
Evropa optužila Kinu da ,,štanca"
Još se čekaju rezultati istrage koju je Evropska komisija pokrenula na jesen prošle godine o onome šta zovu „overkapasiti“, odnosno o prevelikoj proizvodnji ili, jednostavno, „štancanju“. Stanić kaže da se postavlja pitanje da li je to „štancanje“ za koje optužuju Kinu jednostavno posledica toga što oni proizvode dosta automobila i drugih proizvoda, čime preplavljuju međunarodno tržište.
Da li se to bazira na značajnim subvencijama od strane države ili na samom kapacitetu tih firmi je nešto u šta mi sada nemamo uvid, ali, navodno, Evropska komisija je utvrdila da postoji jedan netržišni mehanizam kojim se ta kineska privreda i ta hiperprodukcija podržava i čime oni zaista zauzimaju tržište. Iz tog razloga oni smatraju da se određene mere apsolutno moraju preduzeti, nalik onima koje su već u SAD uvedene, gde je carina 100 odsto.
Kina, smatra Stanić, može i da uzvrati udarac, pa se govori i o recipročnim merama. Pominje se da bi na automobile većeg gabarita uveli carinu za dodatnih 25 procenata. Pitanje je, kaže on, koliko bi to uticalo na evropsku privredu, pre svega nemačku, italijansku ili francusku, koje dosta svojih proizvedenih automobila plasiraju na kinesko tržište.
Nepoverenje u međunarodne institucije
Stanić kaže da postoji kriza poverenja u međunarodne institucije i u bilateralne odnose među zemljama i sve to direktno pada na leđa privrede, a onda indirektno i na stanovništvo.
Ne zaustavlja se aktuelna geopolitička kriza, već se u nekim segmentima i produbljuje i jednostavno ne možete ići na to da možete slobodnije proceniti kakva će biti ekonomska kretanja u periodu pred nama. O tome govori i poslednji izveštaj Evropske centralne banke koji kaže da bez obzira što je situacija i u pogledu inflacije i u pogledu na situaciju na tržištu kapitala smiruje i stabilizuje, ostaju ti pokretači koji utiču na to da i dalje ti troškovi zaduživanja budu na višem nivou, kako ne bi došlo do povratka inflacije.
Treći svetski ekonomski rat
Slobodno tržište i slobodna međunarodna trgovina postoje onda kada nema geopolitičkog naprezanja i tenzija, tvrdi Stanić, a to se pre svega postiže u uslovima kada postoji jedna dominantna sila. Tokom istorije, nastavlja on, to se ostvarivalo u eri dominacije Rimljana, Mongola, Britanaca, odnosno njihovih imperija. Do nedavno je to bila Amerika koja je danas već sila na zalasku.
Ako se govori o prestanku unipolarnog sveta i silaznoj putanji dominacije SAD na globalnoj političkoj sceni, to počinje još 2008. godine.
Uverenje pojedinih stručnjaka je, što je opet i bolja varijanta prema Staniću, da će se najavljivani treći svetski rat pre svega voditi na ekonomskom planu i da je upravo ekonomija u dugom roku ta koja treba da obezbedi pobedu u tom sukobu. Ukoliko do toga dođe, posle neće ni biti razloga da se poteže oružjem. Iz te ekonomije i tih profita koji se ostvaruju, finansiraju se i oružje i tehnologije, zdravstvene zaštita i, naravno, zadovoljstvo sopstvenih građana.
U neku ruku je dobro što će se ovaj ekonomski sukob nastaviti, pre svega, zato što najverovatnije neće biti političkog, odnosno vojnog sukoba, ali opet je i loše, zato što ne odgovara zemlji kao što je Srbija. Imajući u vidu da se Srbija upravo bazira na što većem pristupu međunarodnom tržištu i na što više investitora koji bi dolazili ovde, ona od ovoga najveće posledice može imati. Pre svega bi trpela evropska privreda, a opet indirektno bi to najviše pogodilo i nas, zato što je Evropa naš glavni spoljnotrgovinski partner.
Položaj Srbije
Stanić smatra da Brisel, odnosno Evropska unija, svesno ulazi u ovaj rizik, jer hoće da svoju nacionalnu bezbednost veže za Sjedinjene Države. Činjenica jeste da oni svesno žrtvuju ekonomski rast Evrope zarad toga, ali Srbiju niko ništa nije ni pitao, kaže on. Srbija je okružena zemljama EU, to su njeni glavni spoljnotrgovinski partneri i oni već godinama imaju anemičan rast, a istovremeno nam zameraju saradnju sa Kinom po pitanju ekonomije.
Ako budu ta neka zaoštravanja, neki sistem ili kanal komunikacije Srbije sa Kinom mora da ostanre. Mnoge zapadne kompanije su iz tog razloga i investirale u drugim zemljama, kako bi im to tržište, makar indirektno, ostalo dostupno. Ukoliko bi se napravio neki politički dogovor na širem planu, što je sada, malo verovatno, onda bi moglo da se desi da se ti odnosi malo resetuju i vrate na nivo na kom su bili pre zaoštravanja ovih geopolitičkih tenzija. Nažalost, verovatnoća za to je jako mala i činjenica je da će Evropa u dogledno vreme morati da počne da vodi jednu prilagodljivu ekonomsku politiku koja, naravno, limitira potencijal njenog rasta i razvoja, zaključio je Stanić.
Pogledajte i: