Ovako diplomata i ministar spoljnih poslova Jugoslavije od 1988. do 2000. godine Živadin Jovanović komentariše NATO agresiju iz 1999. godine, opisujući je kao najveću degradaciju kulture u istoriji Evrope. Ona je, po njegovom mišljenju, bila izraz nekulture, necivilizacije, nehumanosti, neljudskosti i nemorala.
Jovanović je na tribini povodom 25 godina od potpisivanja Kumanovskog sporazuma i donošenja rezolucije 1244 u Savetu bezbedosti UN sa general-pukovnikom Brankom Krgom tumačio dešavanja s kraja prošlog veka. Tribinu je organizovalo udruženje „Prijatelji srpske kulture“, a moderator je bio general Siniša Borović.
Naša zemlja, njeno rukovodstvo i naš narod imaju izuzetno mesto u istoriji ne samo Evrope, već i svetskih odnosa, upravo kao prva zemlja, prvi narod, prva vlada koja se suprotstavila strategiji ekspanzionizma, odnosno širenja na tuđe teritorije i bogaćenja, što se suprotstavila strategiji diktata, dominacije i hegemonizma, naglasio je Jovanović.
Mural posvećen junaku sa Košara Saši Ivankoviću
© Sputnik / Lola Đorđević
Civlizacijski sunovrat Evrope
On je istakao da se često pravi ista greška kada se govori o ovim događajima – Srbi o njima pričaju „iz defanzive“. Druga strana je ta koja snosi, ili bi bar trebalo da snosi odgovornost ne samo za destabilizaciju naše zemlje, za njeno drobljenje, kao i drobljenje srpskog naroda, već i istorijsku odgovornost za degradaciju civilizacije, za degradaciju humanizma, baš svojom „humanitarnom intervencijom“.
Mi imamo sve mogućnosti, sva moralna i civilizacijska prava da budemo u ofanzivi, da optužujemo, da zahtevamo, da druge koji su nas ubijali, trovali našu zemlju, da one koji su otimali delove naše postojbine – napadamo! Od te agresije počinje moralni i civilizacijski sunovrat Evrope, a mi se i dalje ponašamo kao da imamo kompleks inferiornosti prema istoj toj Evropi. Mi moramo konačno uveriti sebe u istinu da smo mi, Srbija i srpski narod, najbolji deo Evrope.
Imperativno je da radimo na sebi, odnosno da se „baždarimo na novi način“, kako kaže diplomata i predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. Srbi moraju naučiti da se nikome ni za šta ne pravdaju, jer za to nema razloga. Srbija i srpski narod, kaže on, nikome na planeti ništa ne duguju, a pogotovo ne takozvanoj demokratskoj Evropi.
Spomenik herojima sa Košara
© Sputnik / Lola Đorđević
Najbitnija lekcija
Jovanović tvrdi da nam treba još preispitivanja, a da je od ključnog značaja ne samo prepričavati međusobno nekadašnje događaje, već pre svega usmeravati i edukovati omladinu o dešavanjima iz 1999. godine. Škole i fakulteti bi trebalo, u okviru toga, da se posvete i vaspitnoj, a ne samo obrazovnoj ulozi, smatra on.
Umesto što se bez preispitivanja uzima kao datost da je rat u Ukrajini prvi rat posle '45. koji je potresao stari kontinent, trebalo bi da jasno i glasno ispričamo svoju priču, a pre svega i svih svojoj deci. Njegove posledice se osećaju i danas, ali ne samo u Srbiji, ocenio je on:
Prvi rat na evropskom tlu izvršen je 1999. godine i tako je NATO preselio, odnosno vratio rat i agresiju na evropski kontinent. Ono što je paradoks je što to nije bio rat protiv Srbije, odnosno tadašnje Jugoslavije, već je to bio rat protiv Evrope, u kojem je Evropa učestvovala. Ona je od tog rata imala preokret u svom položaju, odnosno preokret ka vazalstvu. Danas je Evropa priznati, neprevaziđeni vazal anglosaksonskog faktora.
Naša politika i naša borba moraju se prilagoditi novim uslovima na koje ukazuju mnogi faktori današnjice. Ti novi uslovi ukazuju na krah unipolarnog sveta, u kojem narod koji se suprotstavio kolektivnom Zapadu na vrhuncu njegove moći ne sme biti talac i žrtva inercije i predstave o nečijoj nekadašnjoj sili, zaključio je Živadin Jovanović.
Mural posvećen herojima sa Košara u Kraljevu.
© Sputnjiku ustupila Lola Đorđević
Projekat razbijanja Jugoslavije
General Branko Krga, tadašnji šef obaveštajne službe, svoje obraćanje prisutnima na Mašinskom fakultetu je podelio na tri celine, odnosno na događaje koju su doveli do potpisivanja sporazuma, o samom toku i potpisivanju dokumenta i o problemima u realizaciji odredaba vojnotehničkog sporazuma.
On naglašava da kriza iz 1998. i 1999. nije nastupila slučajno, već da je bila deo projekta razbijanja Jugoslavije u širem smislu – procesa koji traje sve do danas.
Jugoslavija, a pre svih Srbija, nije želela taj rat. Mi stariji to znamo, ali bitno je da i mladi postanu svesni toga da njihova zemlja nije želela rat 1999. godine. Jedan od argumenata da Srbi problem na Kosovu i Metohiji 1999. nisu želeli da reše oružanim putem jeste i taj što nije pripremala oružanu silu. Sve one optužbe na naš račun koje su tada bile prisutne da se vrši etničko čišćenje, masovna ubistva, logori na nekakvim stadionima itd. su apsolutno netačne. Ja sam učestvovao u izradi svih planskih dokumenata za upotrebu vojske i apsolutno nikakve „Potkovice“ nije bilo, a ni nagoveštaja da se vrši etničko čišćenje bilo kog prostora, rekao je Krga.
Izložba fotografija “Zašto?” iz foto-dokumentacije ruske novinske agencije i srpskog dnevnog lista ,,Večernje Novosti“ koja svedoči o agresiji NATO na SR Jugoslaviju
© Sputnik / Lola Đorđević
Čista agresija, bez rukavica
General Krga napominje da se događaji iz 1999. po definiciji kvalifikuju kao agresija. Sve i da je postojalo odobrenje Saveta bezbednosti UN, kaže on, taj rat bi opet bio zločinački, višestruko štetan i pogrešan, budući da se sve moglo rešiti političkim sredstvima. Ipak, NATO je hteo rat po svaku cenu.
Kao tadašnji šef obaveštajne službe, Krga je imao dosta kontakata sa stranim vojnim izaslanicima u našoj zemlji. Govorio im je da nema potrebe za vojnom silom, ali su svi oni odgovarali da jeste, jer je u pitanju kredibilitet NATO i Amerike.
Tada je Amerika bila na vrhuncu svoje moći i hteli su tim bombardovanjem Srbije da naprave paradu, da nas razbiju za četiri ili pet dana i da time obeleže pedesetu godišnjicu NATO-a u slavljeničkom raspoloženju. To nam je Vesli Klark u razgovoru sa generalom Ojdanićem otvoreno rekao: ,,Razbićemo vas za tri do četiri dana, neće ostati čitav nijedan kamion. Na vašem mestu će postojati druga vlast, druga vojska, a vi neće više imati nikakvu funkciju, već ćete odgovarati za zločine koje ste činili“.
Krga kaže da vojnotehnički sporazum sigurno nije idealan, ali da ne predstavlja nikakvu kapitulaciju. Oni koji ga tako nazivaju, kaže on, to rade iz političkih razloga, zle namere ili neznanja.
Da je to ličilo na kapitulaciju, ja sigurno u tome ne bih učestvovao, a ubeđen sam ni ostale kolege. Kako se može govoriti o predaji vojske, kada nijedna naša jedinica nije poražena na bojnom polju? Kada agresor nije postigao svoje ciljeve da nas „razbije“ za tri do četiri dana? Kapitulacija ili predaja se završava za tri do četiri minuta, a mi smo danima pregovarali. Da se radilo o kapitulaciji, ne bi se donosila nikakva rezolucija, već bi snage okupatora nasilno ušle na našu teritoriju. Na kraju krajeva, sporazum je potpisan sa KFOR-om, a ne sa NATO, tako da ni formalno nije moglo biti govora o kapitulaciji, zaključio je Krga.
Pogledajte i: