Sunce dostiže maksimalnu tačku aktivnosti u 11-godišnjem ciklusu, što znači da možemo očekivati eksplozivnije izlivanje čestica.
U pravim okolnostima, to je ono što na kraju stvara lepe aurore na nebu, kao i geomagnetne oluje koje mogu oštetiti infrastrukturu kao što su električne mreže i sateliti u orbiti.
Šta zapravo izaziva ove pojave?
Severno i južno svetlo su obično ograničeni na veoma visoke i veoma niske geografske širine. Visokoenergetske čestice sa Sunca teku ka Zemlji, vođene solarnim magnetnim poljem. One se prenose na Zemljino magnetno polje u procesu poznatom kao ponovno povezivanje, piše Sajens alert.
Ove zaista brze i vruće čestice zatim jure niz Zemljine linije magnetnog polja – u pravcu sile od magneta – sve dok ne udare u neutralnu, hladnu atmosfersku česticu poput kiseonika, vodonika ili azota. U ovom trenutku, deo te energije se gubi - i to zagreva lokalno okruženje.
Međutim, atmosferske čestice „ne vole“ da budu „energične“, pa oslobađaju deo ove energije u opsegu vidljive svetlosti. U zavisnosti od toga koji element je topliji videćete drugačiji skup talasnih dužina – a samim tim i boja – emitovanih u opsegu vidljive svetlosti elektromagnetnog spektra.
Ovo je izvor aurore koje možemo videti na visokim geografskim širinama i, tokom jakih solarnih događaja, i na nižim geografskim širinama. Plava i ljubičasta u aurori potiču od azota, dok su zelena i crvena od kiseonika.
Potencijalni problemi
Ovaj fenomen, međutim, može biti izvor problema, budući da pokretno magnetno polje može da generiše struju u bilo čemu što sprovodi električnu energiju.
Za savremenu infrastrukturu, najveće struje se stvaraju u dalekovodima, železničkim kolosecima i podzemnim cevovodima. Brzina ovog kretanja je takođe važna i prati se merenjem koliko je magnetno polje poremećeno od normalnog stanja. Jedna takva mera koju koriste istraživači naziva se indeks vremena poremećene oluje.
Po ovoj meri geomagnetne oluje 10. i 11. maja bile su izuzetno jake, a kod ovako jakog nevremena postoji potencijalna opasnost od indukovanja električnih struja.
Električni vodovi su najviše izloženi riziku, ali su imali koristi od zaštite ugrađene u elektrane. Oni su bili u fokusu od geomagnetne oluje 1989. godine koja je istopila energetski transformator u Kvebeku, Kanada, što je izazvalo sate nestanka struje.
Više su ugroženi metalni cevovodi koji korodiraju kada se kroz njih prođe električna struja. Ovo nije trenutni efekat, ali postoji sporo nakupljanje erodirajućeg materijala. Ovo može imati veoma snažan uticaj na infrastrukturu, ali je to veoma teško otkriti.
Dok su struje na zemlji problem, one su još veći izazov u svemiru. Sateliti imaju ograničenu količinu uzemljenja u sebi i električni udar može uništiti instrumente i komunikacije.
Kada satelit izgubi komunikaciju na ovaj način, naziva se zombi satelitom i često se potpuno izgubi – što dovodi do veoma velikog gubitka ulaganja.
Promene u Zemljinom magnetnom polju takođe mogu uticati na svetlost koja prolazi.
Ne možemo da vidimo ovu promenu, ali na preciznost lokacijskog sistema u stilu GPS-a to može snažno uticati, jer očitavanje lokacije zavisi od vremena koje je prošlo između vašeg uređaja i satelita. Povećanje elektronske gustine (broj čestica na putu signala) uzrokuje savijanje talasa, što znači da je potrebno duže vreme da stigne do vašeg uređaja.
Kao prirodni događaj, aurore su čudo. Ali još je bolje ako sa svakom snažnom geomagnetnom olujom pravimo poboljšanja koja nam pomažu u zaštiti od potencijalne štete od budućih događaja.
Pogledajte i: