Sa druge strane, mladi igrači gledaju kako da što pre preplivaju Atlantik i odu u NBA. I to malo talenata što se pojavi retko ide putem Luke Dončića koji je prvo osvojio Evroligu, pa otišao „preko bare“.
Imamo primer Viktora Vembanjame koji nije ni zaigrao u nekom većem klubu, nije zaigrao u Evroligi, već je iz Metropolitana kao prvi pik završio u San Antoniju. Pre njega je Nikola Jokić na mala vrata iz Mege otišao u Denver.
Ranije je igračima, kao što je recimo Bogdan Bogdanović, bilo važno da iz matičnog kluba odu i dokažu se u Evroligi, a sada se često takav korak preskače već se odmah gađa NBA.
Istini za volju, mladi igrači retko i dobijaju šansu da se pokažu, kupuju se iskusni Amerikanci na veliko i juri se rezultat po svaku cenu.
S tim u vezi dobijamo činjenicu da su vodeći igrači ili iskusni evroligaški igrači poput Slukasa, Rodrigesa, Rudija Fernandesa i Ljulja ili stranci u vidu Tavaresa ili Kendrika Nana.
Zato i ne čudi što je Ljulj rešio prošlogodišnje finale, a Slukas na neki način ove godine.
Samo, problem je što oni neće igrati još 15 godina. Zapravo, već su u godinama u kojima su igrači ranije uveliko uživali u čarima penzije.
Koliko je ovakav sistem održiv za Evroligu u godinama koje slede?