Dok se životni ritam čovečanstva neprestano ubrzava, ono se, paradoksalno, neosetno sve više premešta u virtuelni prostor. Iako se i porodica, kao osnovna ljudska zajednica, stalno menja i prilagođava razvoju civilizacije, ona je bila i ostala srž svakog društva, prvo mesto na kojem svako od nas gradi emotivne odnose i ostvaruje svoje emotivne potrebe. Zbog toga porodica treba da bude mesto ljubavi, podrške i razumevanja, kaže Mirna Zelić povodom knjige „Svaka porodica ima svoju priču“ Džulije Semjuel.
„Živim s mačkom koja je sterilisana“
Dok britanska autorka analizira promene u porodici karakteristične za društvo kojem ona pripada, a koje obuhvataju i istopolne brakove i druge oblike zajednica, u ovom našem, srpskom i balkanskom društvu, najveća promena, kako kaže Mirna Zelić, uočava se u čvrstini i trajanju bračne zajednice.
„Za novo doba karakteristična je velika stopa razvoda, tako da danas postoje porodice koje čine samohrani roditelj i dete, kao i slučajevi da su oba roditelja nakon razvoda stvorili nove porodice, odnosno decu koja imaju porodice i s mamine, i s tatine strane, i decu u tim novim bračnim zajednicama“, napominje naša sagovornica.
Podsećajući na to da su porodice ranije bile veoma brojne i da su ih činili pripadnici nekoliko generacija, Mirna Zelić navodi da većina porodica danas ima jedno ili dvoje dece, posebno kada je reč o urbanim sredinama.
„Nedavno sam na društvenim mrežama pročitala anegdotu, koja ide, otprilike, ovako: Moja prababa je imala četvoro dece, baba dvoje, moja majka jedno, ja imam mačku, a mačka je sterilisana. To je crni humor, ali on odražava današnjicu“, konstatuje naša sagovornica dodajući da je to posebno izraženo u gradovima, u kojima je mnogo više samohranih roditelja nego na selu.
Šta nam je donelo nasleđe „bejbi-bumera“
Džulija Semjuel svoje sagledavanje porodice iznosi i kroz lično iskustvo, napominjući da je ona pripadnik takozvane „bejbi-bum“ generacije, rođene nakon Drugog svetskog rata.
„Vrlo su specifične okolnosti Drugog svetskog rata, jer su se tada menjali odnosi u porodici. Muškarci su odlazili na ratišta i bili odvojeni od svojih porodica, dok su žene preuzimale njihovu ulogu. One su morale da rade u fabrikama, da brinu o egzistenciji porodice i da je drže na okupu. Nakon Drugog svetskog rata napravljena je rekonstrukcija porodice, pomalo veštački, a to je bilo i medijski propraćeno: muškarac je glava porodice, radi, donosi novac, a žena je vraćena u kuću. Ipak, situacija tokom Drugog svetskog rata je pokazala da žena može da bude radnik, da može da prehrani porodicu ako dođe do neke specifične situacije, da može sve“, kaže Mirna Zelić.
Ona, međutim, ističe da su „bejbi-bumeri“, rođeni od 1946. do 1964. godine, pomerali granice i postavljali nove društvene temelje.
„Oni sada vode svetsku politiku, od Rusije, Kine, do Amerike. Oni su postavili visoke standarde u obrazovanju, kulturi, muzici, tehnologiji, pokrenuli napredak i neminovno uticali i na našu generaciju.“
Moderni „prinčevi“ i „princeze“ i roditeljski autoritet
Kada je reč o novim generacijama, karakteristično je pre svega to što se deca danas rađaju u svetu u kojem je pametna tehnologija uobičajena.
„Današnja deca se rađaju s mobilnim telefonima, njima je prirodno da koriste pametnu tehnologiju, društvene mreže. I to je odlika generacije, bez obzira na to u kakvoj su porodici. Nama je bilo normalno da imamo televizor u boji, da koristimo daljinski upravljač, kasnije su se pojavili i kompjuteri, dok je sve to za naše roditelje bilo specifično, morali su da se prilagođavaju tome na poslu, da uče da rade na kompjuterima“, podseća Mirna Zelić.
Ono što, prema njenim rečima, tišti generaciju današnjih roditelja, jeste pre svega urušavanje autoriteta.
„Danas se odgajaju prinčevi i princeze. Zbog toga već sada možemo da vidimo da mladi ljudi od dvadesetak godina vrlo lako ulaze u veze, ali ih veoma lako i prekidaju. I ne govorim samo o ljubavnim nego i o prijateljskim vezama. Problem je u odsustvu zdravih roditeljskih granica. Postoje situacije kada roditelj mora da kaže: Ok, više nemaš ingerencije da donosiš odluku o određenom pitanju - ja sam roditelj i ja o tome odlučujem jer sam odgovoran za tvoj život. To je greška koju ova generacija pravi zbog frustracije iz svog vaspitanja, koje je počivalo na principu: 'Zašto? Zato što ja tako kažem!' Mi smo imali stroge roditelje, a njihovi roditelji bili su još stroži. Verujem da će porodica u tom smislu doživeti novu evoluciju - ispravljajući naše greške naša deca će, verovatno, ponovo postati stroga. Sve ima neki svoj ciklus, svi mi učimo na greškama“, uverena je Mirna Zelić.
Ona ističe da je svaka porodica mikrosvet koji ima svoje zapise - oni ponekad mogu biti teret za njene članove, a nekad i podsticaj.
„Nije važno da li je porodica srećna ili nesrećna. Bitno je da se u okviru porodice ostvari podrška, da ima ljubavi, da smo sigurni kada smo u svojoj porodici, pa i kada odrastemo i izađemo iz nje. To je jedna od važnijih dilema s kojima se roditelji suočavaju – kada pustiti dete. Kada prestajemo da budemo roditelji? Nikada. To je suština. Ipak, treba naći pravi način, svrhu u svakoj životnoj fazi. Odgajanje dece, vaspitavanje, obrazovanje - kada ispunite sve te ciljeve i dođe vreme da se dete osamostali, potrebno je pustiti tog mladog čoveka na pravi način, pronalazeći neku novu svrhu, smisao života i radost. Treba da budemo srećni što smo ih pustili“, zaključuje Mirna Zelić.