Kad srpska „dvojka“ i Kusta stvaraju čudo: Nisu mu odoleli ni Maradona, Selma Hajek, Havijer Bardem…

Za fotografa Dragana Teodorovića Zeka ove „holivudske“ situacije bile su sasvim obične i očekivane u četvrt veka dugom trajanju svetski poznatog „No smoking orkestra“ čije je zaštitno ime i znak – Emir Kusturica.

U tom vremenu punom najrazličitijih magičnih razmena muzike i ljudskosti, na scenama širom sveta, Dragan je fotoaparatom beležio jedinstvenu biografiju: priču o umetniku čija se vizija nije iscrpila u planetarno poznatim nagrađivanim filmovima, nego je na drugačiji, a opet snažan način stvarana sa gitarom u ruci pred hiljadama ljudi sa svih kontinenata.

Od Sidnejske opere i Linkoln centra do poljskog Vudstoka, Buenos Airesa (sa 20 koncerata) ili festivala u Irkutsku gde im je domaćin bio Denis Macujev, Kusturica je sa bendom stvarao atmosferu nalik onoj iz njegovih filmova – magičnu i nadrealnu, u slavu života i čoveka.

„Emira sam upoznao daleke 1985. godine, i s obzirom da sam bio previše uporan da dođem do nekog benda s kojim bih radio da vidim ta svetla pozornice iz nekog drugog ugla, ja sam se – što bismo mi rekli – „uvalio“ u ekipu kad je formirana 1999. godine. Tu počinje ova priča koja se našla u fotomonografiji „Emir Kusturica i No smoking orkestra“. Bio sam binski tehničar, nosio gitare, postavljao bubnjeve“, objašnjava Dragan Teodorović.

Važan trenutak dogodio se, seća se Dragan, kada je Emir kupio digitalni aparat.

„Odmah smo rekli - što ne bismo imali svoj sajt da to narod vidi i tako sam pored svog posla počeo i da fotografišem. Imao sam najboljeg profesora kojeg možete samo poželeti. Emir mi je objašnjavao pravila u fotografiji, pravila trećine, planova, zlatnog preseka… Čovek može samo poželeti da mu takav profesor predaje fotografiju.“

Motivi da napravi fotomonografiju za Dragana Teodorovića nisu bili samo umetnički, želeo je, kaže, da pre svega ostavi dokument o događajima kojima je svedočio.

„U toku rada shvatili smo da je sav taj materijal od nekoliko stotima fotografija dobar dokument i odlučili da idemo više dokumentarno, da se ispriča priča ne toliko kvalitetom fotografija, nego da se vidi koliko su ti veliki ljudi, poput Stouna ili Mihalkova, uživali u muzici koju proizvodi Emir Kusturica sa svojim bendom. Pored njih u knjizi su i Havijer Bardem, Džoni Dep, Monika Beluči, Selma Hajek, Maradona…“

A uživali su, bez razlike da li je to publika u Japanu ili u nekoj od zemalja Južne Amerike, kaže naš sagovornik, a kao razlog svemu navodi – samo jedno ime.

„To je zbog Emira, njegova pojava to radi. Sva ta velika imena dolazeći Kusturici na koncert, pokazala su njegovu stvarnu veličinu. Bez razlike da li je u Čileu, na Novom Zelandu, u Izraelu ili u Bejrutu publika je dolazila prosto da vidi to čudo.“

A da bi se dogodilo čudo bila je neophodna srpska `dvojka`, za koju Dragan veruje da je takva da bi trebalo da je izvozimo.

„Mislim da svetu treba malo pokazati tu srpsku `dvojku` jer ona napravi zabavu od sat i po vremena posle koje ljudi izađu nasmejani, srećni.“

Poseban deo fotografija u monografiji odnosi se na predstavu „Dom za vješanje“ premijerno izvedenu u operi Bastilja u Parizu 2007. godine, koja je, poput istoimenog filma zabeležila neverovatan uspeh. Ali uprkos tome, Pariz ipak nije postao ono posebno mesto na mapi sveta u kojem Emir Kusturica i No smoking orkestra najradije sviraju: to je i dalje Moskva.

„Samo je Kusturica mogao na jednom mestu, na svom koncertu u Moskvi, da okupi Putina, Šojgua i Gorbačova“, podseća Dragan Teodorović Zeko, naglasivši da je Rusija posebna i po emocijama koje izazove i koje su obostrane. Na pitanje šta iz njihovog bogatog repertoara Rusi najviše vole stiže kratak odgovor: