Kad idemo ponovo? Mladi Srbi sa pesmom na usnama pravac na – Kosovo

Individualne i grupne posete, ekskurzije i hodočašća na Kosovo i Metohiju nisu nikakav „avanturizam“ na koji se odlučuju samo odvažni. Ovu pogrešnu pretpostavku svake godine pobija veliki broj mladih ljudi koji žele da obiđu srpske svetinje i naše sunarodnike. Oni bez problema putuju, posećuju, obilaze i vraćaju se, bogate sebe za iskustvo, a Srbima sa Kosova dokazuju da nisu ni sami, ni zaboravljeni.

Praksa studenata istorije

U vremenu kada je bio student druge godine istorije, Đorđe Nikolić je došao na ideju da organizuje neku vrstu „izleta“ na Kosovo. Zajedno sa profesorom istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Milošem Kovićem, svoju ideju je i realizovao. Odziv je bio veliki, prijavljivali su se i studenti drugih fakulteta, a po svakom povratku u Beograd, pitanje je bilo isto – „Kad idemo ponovo?“

Čak i oni koji bi išli prvi put, kaže Đorđe, nisu osećali nikakav strah ili nelagodu. Pesma je pratila svako njihovo putovanje, a strah je bilo nešto što je dolazilo od njihovih roditelja, starijih poznanika, prijatelja i onih koji se sećaju ili koji su prisustvovali strahotama koje su tamo počinjene. Danas su, kaže nam Đorđe, putovanja bezbedna i svake godine se na Kosovo zaputi veliki broj hodočasnika, turista, studenata, vernika…

Monah Hristofor i njegov drugar Vasa

Đorđe je uveren da će taj trend rasta interesovanja za posetu Metohiji i Kosovu iz godine u godinu biti sve veći, o čemu svedoči i broj mladih na liturgijama. Svako ko ode u bilo koju crkvu, kaže on, uveriće se da je sve više mladih prisutno i da su oni željni dodira sa istorijom, verom i kulturom svog naroda. Oni, naravno, hoće da posete Kosovo i Metohiju i to je pravi pokazatelj kosovskog vaskrsa i jedan od prvih koraka ka povratku na svoje.

Upravo sada kada se nalazimo u danima Vaskrsa, carski Prizren možemo uzeti za oličenje svega toga. Sve prizrenske pa i uopšte kosovsko-metohijske svetinje koje se ponovo dižu iz pepela, Sveti Arhangeli, Bogorodica Ljeviška koja je pretvorena u džamiju, pa vraćena u crkvu i zajedno sa crkvom Svetog Đorđa spaljena za vreme Martovskog pogroma… sve su to primeri našeg povratka. Prizren je oličenje vaskrsa srpske crkve, srpskog naroda, a daće Bog i srpske države na prostoru Kosova i Metohije.

Manastir Gračanica, priprata

Svakodnevna istorija

Đorđe Nikolić navodi da je profesor Ković jedan je od začetnika studentskih ekskurzija na Kosovo. On svoje studente skoro sedam godina vodi u obilazak kosovsko-metohijskih svetinja i kaže da njihovo interesovanje ne jenjava.

Uglavnom se radi o đacima završnih godina i te ekskurzije su usmerene na sticanje znanja koje se, pre svega, odnosi na istoriju srpskog naroda. Poseta spomenicima srpske i hrišćanske kulture na Kosovu i Metohiji, ali i spomenicima koji se nalaze na Uneskovoj listi svetske baštine, za studente je neprocenjivo. Ipak, odlazak na Kosovo nema samo klasičan edukativni karakter, niti služi samo za utvrđivanje gradiva. Jedan od najvećih utisaka na studente, kako kaže sam Ković, obično ostave ljudi koji tamo žive.

Iguman Dečana Sava Janjić u razgovoru sa beogradskim studentima

Pored istorije, drugi pravac interesovanja ovih mladih putnika je stanje našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Zbog toga, pored Prizrena i drugih gradova, odlazimo i u geta u kojima žive Srbi na Kosovu. To su najčešće Orahovac i Velika Hoča. Studenti tada iz prve ruke imaju priliku da vide šta je živa istorija i kako izgleda kada se jedan narod nađe pod žrvnjem istorije. To su dvostruki utisci. U prvom planu je taj srpski srednji vek i zlatno doba srpske kulture i civilizacije, a s druge strane tu su i uslovi u kojima danas srpski narod na Kosovu i Metohiji živi posle agresije, etničkog čišćenja i genocida koji je izvršen nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, naročito u 19. i 20. veku, rekao je Ković za Sputnjik.

Mural Novaka Đokovića u Orahovcu, delo umetnika Deroksa, projekat ,,Boja u vazduhu"

Direktno suočavanje sa delovanjem istorije i svedočenje istoriji koja se događa sada i ovde, pred našim očima, izazovno je, kaže on. Ipak, kod studenata nikada nije primetio strah.

Nisam primetio strah kod studenata, ali sam primetio, i to je zaista teško ne primetiti, koliko oni pokazuju saosećanja kada uživo vide kako se na Kosovu živi i kako izgleda život u getu. To lično iskustvo kada čovek dođe i vidi svojim očima, to ne može nikakva lekcija da zameni. To su utisci koji se zaista pamte celog života. Primetio sam da sada studenti koji su prvi put bili sa mnom na Kosovu tamo stalno vraćaju, a neki od njih, i sami organizuju posete Kosovu i Metohiji, pa tamo vode svoje kolege i prijatelje.

Monahinja u priprati manastira Gračanica

Skripta za vraćanje Kosova

Ković ističe da se ne može dovoljno naglasiti ne samo školski, odnosno edukativni značaj tih ekskurzija, već i njihov moralni značaj, suočavanje sa ugroženim svetinjama srpskog naroda i suočavanje sa jednim narodom koji strada samo zbog toga što su Srbi.

Takvo iskustvo ne može ništa drugo da zameni, smatra profesor Ković i naglašava koliko je bitan susret sa ljudima koji su ostali na Kosovu uprkos svemu i dolazak u lični kontakt sa tim herojskim, pravoslavnim etosom Srba koji su odlučili da tamo ostanu, žive i zasnivaju svoje porodice. Tamo se, kaže on, postavljaju neka suštinska moralna pitanja, a molitve i prisustvo u svetinjama su svakako jedan od odgovora koje čovek može da da na takva iskušenja.

Nije dovoljno znati i pročitati. Mora se doživeti. Ljudi moraju da imaju lično životno iskustvo koje je povezano sa Kosovom i to jeste najbolji put povratka na Kosovo i Metohiju. U isto vreme se postavljaju i ta moralna pitanja – ako se vraćamo, kako se vraćamo i zbog čega se tamo vraćamo? Šta je naš cilj? Kada kažemo „Dogodine u Prizrenu“, da li je cilj biti hrišćanin i biti čovek, ili je cilj nastaviti ove beskrajne sukobe koji obeležavaju naše prostore kroz vekove.

Manastir Gračanica, priprata

Nismo vas zaboravili

Otac Vladan Vukomanović, starešina Bogorodice Ljeviške, govori za Sputnjik kako se u Prizrenu redovno prati broj putnika namernika, a da on iz godine u godinu raste.

Vikendom u gradu Prizrenu, ali i drugim gradovima širom Kosova imamo veliki broj hodočasnika u našim svetinjama. Nažalost, u par navrata su posete bile prekinute nemilim događajima iz Banjske, kao i onda kada su naši administrativni prelazi bili zatvoreni. Pored ta dva događaja, posete Metohiji i Kosovu od strane naše braće i sestara iz centralne Srbije ne prestaju. Ono što mi prvo pada na pamet jeste Lazareva subota kada je kroz Bogorodicu Ljevišku prošlo preko pet stotina ljudi, rekao je otac Vladan za Sputnjik.

On kaže da posete sunarodnika iz centralne Srbije, Crne Gore i Republike Srpske predstavljaju svojevrsno ohrabrenje onima koji su ostali dole i koji uz Božiju pomoć istrajavaju tamo gde nije lako ni biti ni postojati, gde su srpska crkva i narod izloženi neprestanom progonu, presiji i raspeću. Te posete su, kaže otac Vladan, znak da naši sunarodnici nisu ostavljeni i prepušteni zaboravu.

Manastir Visoki Dečani

Osećanja su obično podeljena. Tuga je prisutna zbog stanja u kome se sada nalazi Ljeviška. To je, podseća otac Vladan, jedna od mnogobrojnih svetinja koja se stradala u Martovskom pogromu i koja je danas samo delimično obnovljena. Ipak, nakon svih stradanja i nemilih događaja, život se polako vraća u Ljevišku i druge kosovsko-metohijske svetinje, pa je pored tuge, prisutan je i osećaj radosti. Crkvena zajednica postoji i živi, a bogosluženja su redovna, zbog čega Otac Vladan ta pomešana osećanja opisuje kao „radosnu tugu“.

Sa druge strane i onima koji dolaze ovde te posete mnogo znače, budući da tamo gde je crkva u stradanju, gde su crkva i narod na raspeću, tamo je blagodat Božija udvostručena. Ti ljudi dolaze kod nas da se nadahnu, a ujedno i da nama koji smo ovde i koji proživljavamo šta proživljavamo zajedno sa narodom pruže podršku, zaključuje otac Vladan.