Dramatično svedočenje srpskog novinara: Zapad je lagao - gađali su ciljano Kinesku ambasadu /video/

Ovo za Sputnjik priča Davor Lukač, jedan od prvih novinara koji je stigao do ambasade Kine u Beogradu nakon što je stradala u NATO bombardovanju 7. maja 1999.

„Čuo se fijuk rakete iznad moje zgrade na Novom Beogradu. Mahinalno sam skočio sa kreveta. Odmah sam hteo da odjurim, da vidim šta se desilo. Supruga mi je rekla, sačekaj još malo. Udarila je druga detonacija, tako da mi je ona možda i život spasila“.

Bio je 15 minuta do ponoći. Ovaj novinar, umoran posle višemesečnog izveštavanja sa terena o dramatičnim događajima na Kosovu i Metohiji konačno se domogao svog kreveta u glavnom gradu Srbije. Odmora nije bilo, pored Kineske ambasade, u buktinju se pretvorio i obližnji Hotel Jugoslavija.

Alijansa nije gađala Beograd, Srbiju, tadašnju Jugoslaviju, sa tri projektila gađala je teritoriju druge države, Narodne Republike Kine. Države koja se protivila bombardovanju koje je počelo bez saglasnosti UN. Narušen je, napadnut suverenitet Kine. Na njen zahtev već sledećeg jutra sazvana je vanredna sednica Saveta bezbednosti.

„To je zločin, pa je zločin, a zločine smo videli svuda, pogotovo ovaj. Posle su poturali priče da im je neko podvalio, tu je zgrada "Jugoimporta", da su hteli nju da gađaju, da im je neko dao lažne koordinate. Nemoguće je kada imaš GPS i savršene koordinate da promašiš za sto ili dvesta metara. Gledao sam u Prištini bombardovanje zgrade MUP-a. U jednu kancelariju su sa dve strane ušle rakete. Tačno su ciljano gađali“, kaže Lukač.

CIA se pravdala da je imala stare mape, pa je odabrala za cilj zgradu sa pogrešnom adresom, propustivši da evidentira da se diplomatsko predstavništvo preselilo. Lukač iza sebe nije imao samo rat na Kosovu, izveštavao je i iz rata u Hrvatskoj, u egzodusu sa narodom Krajine došao u Beograd. Praćenje ovakvih događaja pretvorilo se u njegovu specijalnost.

„Tačno su znali šta gađaju. Imamo snimak gde se vidi kako rade te rakete. One imaju satelitsku sliku objekta, navode se tačno na objekat. Rakete su pogađale tenk ili radarsku posadu, u milimetar“.

NATO bombardovanje ambasade danima je bilo svetska vest. Posle velikih protesta protiv politike Amerike širom Kine, „Njujork tajms” je citirao tadašnjeg ministra odbrane Vilijema Koena koji je "priznao da je došlo do greške".

Londonski „Obzerver” nije imao dilemu, istakao je da je NATO sa očiglednom namerom bombardovao kinesku ambasadu u Beogradu.

„Tokom jednog od boravaka u Kini pričao sam sa ljudima koji znaju, javnost ne zna, da su Kinezi kada je počelo bombardovanje napali Američku ambasadu u Pekingu. Ovo je bila osveta“, tvrdi ovaj novinar.

Iako pre 25 godina rastuća svetska sila, Kina je bila nemoćna. Novinare koji su poginuli nije mogla da vrati. Lukač kaže da mu je nakon tri rata iz kojih je izveštavao o NATO bombama koje kose sve pred sobom taj osećaj dobro poznat.

Dodaje da Srbi pred tom silom ipak nisu posustajali:

„To nas stalno prati. To je tako, ali opet, podržavam našu vojnu neutralnost, da ne uđemo u NATO. Baš zbog zločina koje su nam napravili. NATO je takva sila, naši piloti koji su stradali 24. marta, nisu imali teoretske šanse. Ali postoje i drugi primeri, avion koji je oboren kod Bosanskog Petrovca, kod Bravskog. Postoje ljudi koji su radili svoj posao, bez obzira na opasnosti koje su vrebale. Lično poznajem čoveka koji je srušio francuski Miraž na Palama 31. jula 1995.“.

Iako je od bombardovanja Kineske ambasade prošlo četvrt veka, naš sagovornik kaže da mu je još u glavi jasna slika zgrade koja gori. Razmišlja o tome koja je sećanja možda nesvesno potisnuo, jer video je sva zla NATO operacija. Kako se život pretvara u pepeo. U beli prah.

„Fascinantna je ta prašina. Kada je bombardovan RTS, bio sam tamo u roku od par minuta, vratio sam se u redakciju potpuno beo. Potpuno, bela kosa, jer je to cement, pesak. Kad se to podigne, prašina je neviđena. Tako je bilo i ispred Ambasade. Nozdrve pune dima, prašine, usta su puna prašine, puna tog eksploziva. Od detonacije ti uđe taj miris, smrad. To uvek osećam, i u nosu i u ustima“.

RTS je bombardovan 13 dana pre Kineske ambasade, poginulo je 16 kolega Davora Lukača. Niko nije ni slutio da bi televizija mogla da bude meta NATO bombardera. Niko nije slutio da bi NATO mogao da ponovo pregazi međunarodno pravo i razruši diplomatsko predstavništvo zemlje koja je bila, ali i ostala uz Srbe.

Kolege iz Kine bile su na najbezbednijem mestu, u svojoj ambasadi, u svojoj državi. Na mestu gde su poginuli Sin Sing (31) i Đi Đing (28), dopisnici lista „Guang Ming Žibao” i novinarka agencije „Sinhua“ Šao Junhuan (48) danas je Kineski kulturni centar. Mesto susreta i prijateljstva Srbije i Kine.