Beogradsko Staro sajmište, smešteno nedaleko od Brankovog mosta, na novobeogradskoj obali Save, podignuto je 1937. godine, a za spomenik kulture proglašeno je pola veka kasnije.
Tokom svoje istorije sudbina ovog kompleksa objekata se menjala – od sajamskih paviljona, preko koncentracionog logora, do administrativnih kancelarija i umetničkih ateljea. Ipak, Staro sajmište je decenijama bilo potpuno zapušteno, zaraslo u šipražje i gotovo nevidljivo za većinu žitelja i posetilaca Beograda.
Tek je sredinom 2022. godine, nakon usvajanja neophodnih zakonskih akata, počela njegova obnova, koja se odvija u dve faze, a građevinski radovi na Centralnoj kuli su sada potpuno završeni, kaže u razgovoru za Sputnjik glavni projektant za obnovu Starog sajmišta Aleksandra Šević.
„Ono što je preostalo da uradi korisnik, a to je insititucija Memorijalni centar 'Staro sajmište', jeste izrada projekta i realizacija izložbene postavke, tako da se očekuje da bi posetioci već krajem ove ili početkom sledeće godine mogli tu izložbu da vide u objektu. S obzirom na to da je on u građevinskom smislu gotov i da je enterijer završen, mislim da će Memorijalni centar taj objekat na neki način koristiti i tokom ove godine, u onoj meri u kojoj to okolnosti budu dozvoljavale, nekim svojim programima, jer najbolje se čuva objekat koji živi“, objašnjava Aleksandra Šević.
Prema njenim rečima, najveći izazov za sve koji su učestvovali u obnovi bilo je samo stanje u kojem se Centralna kula nalazila, kao i nedostatak arhivskog projekta, na osnovu kojeg bi se radila rekonstrukcija.
„Sve smo snimali na licu mesta, istraživanjem i upoređivanjem s dostupnom foto-dokumentacijom koja nam je govorila o određenim detaljima. Drugi bitan aspekt je bilo statički nestabilno stanje objekta. To je bio toliki stepen devastiranosti, da je bila ugrožena sama konstrukcija, tako da smo u prvoj godini morali da usredsredimo pažnju pre svega na statičku sanaciju objekta i izradu fasade. Tek nakon toga smo u drugoj fazi, odnosno u drugoj godini, mogli da počnemo radove na instalacijama i enterijeru“, navodi naša sagovornica.
Aleksandra Šević ističe da svako ko je imao prilike da prođe šetalištem uz Savu u blizini Starog sajmišta zna da tu postoji i nekoliko očuvanih autentičnih zdanja. Reč je o Italijanskom, Čehoslovačkom, Turskom, Mađarskom i Spasićevom paviljonu koji se nalaze u blizini Brankovog mosta, odnosno nekadašnjeg Mosta kralja Aleksandra.
Takozvani Jugoslovenski paviljoni, koje su se nalazili u drugom pojasu oko Centralne kule znatno su oštećeni u bombardovanju Beograda.
„Za sada je urađen projekat za rekonstrukciju, sanaciju i adaptaciju Italijanskog paviljona koji je prvi sledeći u nizu objekata koji će biti rekonstruisani. Spasićev paviljon je u mnogo boljem stanju nego drugi, ali se tu u ovom trenutku rešavaju razni imovinsko-pravni administrativni problemi. Plan i program je da se ide nadalje s jednim po jednim paviljonom. Primarno je i da se taj prostor hortikulturno uredi jer je bez toga prosto nemoguće prvo formirati kompleks tako da on bude dostupan posetiocima“, napominje naša sagovornica.
Stradanje nevinih - najteže sećanje
Sama izgradnja beogradskog sajma 1937. godine bila je prvi znak ideje da grad prelazi na drugu obalu Save. To se desilo na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Beograda Vlade Ilića, ali su paviljoni, nažalost, svoju osnovnu sajamsku namenu imali vrlo kratko, odnosno samo do 1941. godine.
„Tada je nastupio strašni period od četiri godine kada se tu odvijalo nezamislivo stradanje nedužnih ljudi, Jevreja, Srba, Roma, antifašista. Ostalo je strašno sećanje na taj period, koje je i najjače od svih sećanja kojima bi u vezi s tim prostorom trebalo da se bavimo“, kaže Aleksandra Šević.
U posleratnom periodu prostor Starog sajmišta koristila je Direkcija za izgradnju Novog Beograda, za svoje projektne biroe i kancelarije.
„To nije dugo trajalo, do početka 50-ih godina, kada je na predlog Moše Pijade, taj prostor bio ustupljen na korišćenje umetnicima. Centralna kula je u tom smislu veoma interesantna i značajna jer ima veliku visinu od pet metara, to je za umetnike koji rade velike formate bio vrlo pogodan prostor. Taj umetnički period je i najduži“, napominje Aleksandra Ševi.
Ona dodaje da se u tom objektu i dalje nalazi nekoliko ateljea, ali da većina umetnika koji su inicijalno dobili taj prostor na korišćenje više nije živa, tako da nema ni mnogo onih koji polažu pravo na boravak u tom prostoru.
„I Italijanski paviljon će biti izložbeni jer je Memorijalni centar posvećen sećanju na stradanje Jevreja, Roma, Srba“, kaže naša sagovornica.
Staro sajmište se, posmatrano sa šetališta uz reku Savu, nalazi na putu ka Muzeju savremene umetnosti i Parku prijateljstva, odnosno na potezu koji bi u budućnosti trebalo da bude obogaćen objektima u kojima će se nalaziti Prirodnjački muzej, Beogradska filharmonija.
„Širi potez će se, ipak, razvijati nezavisno od kompleksa Starog sajmišta, koje je dosta definisan i ograničen prostor. Tu treba da dođe do spajanja saobraćajnice, gradi se parče Bulevara Nikole Tesle koje je nedostajalo. S druge strane je Brankov most kao dosta jaka razdelnica između ta dva pojasa, reka Sava, kao i postojeći Železnički most, a u najavama je i izgradnja novog mosta. Taj prostor će biti spojen samo u pešačkom smislu, šetalištem uz Savu, a sve ostalo su dosta intezivne saobraćajnice koje će nas u budućnosti uokviriti“, napominje Ševićeva.