U razgovoru za Sputnjik iranski diplomata upozorava na to da region Bliskog istoka neće biti miran dok god palestinski narod ne dobije svoju državu i ne ostvari svoja prava. Uprkos očiglednom sukobu interesa velikih svetskih sila i nastojanjima Sjedinjenih Američkih Država da, kako kaže, zadrže svoju globalnu dominaciju, Rašid Hasan Pur Baei, ipak, veruje da nastupa novo, bolje doba, u kojem su snage raspoređene daleko ravnopravnije nego sada.
Oči međunarodne zajednice su u ovom trenutku s pažnjom uprte u region Bliskog istoka i svi strepimo od novih varničenja. Kako Iran posmatra ponašanje Izraela, ima li bojazni od eskalacije?
To je dosije koji je otvoren već gotovo 80 godina i izgleda da ne postoji ozbiljna volja da se to reši. Palestinsko pitanje je najkorenitiji problem našeg regiona. Kada je formiran Izrael, palestinski narod je ostao bez svoje domovine, raseljen je po celom svetu. I taj problem do danas nije rešen. Upravo je to nerešavanje palestinskog pitanja glavni izvor svih problema - ratova, tenzija i sukoba na Bliskom istoku. I to priznaju svi u svetu, i političari, i istraživači, istoričari. Ne želim da kažem da ništa nije učinjeno u pokušaju da se palestinsko pitanje reši, ali ti pokušaji nisu bili dovoljni. Mnogo je rezolucija usvojeno u Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija o rešavanju palestinskog pitanja, ali mnogo je rezolucija na koje SAD, kao zaštitnik Izraela, stavljaju veto. A čak i one rezolucije koje su usvojene nemaju mogućnost da se realizuju. Izrael radi šta mu je volja, čini isključivo ono što on hoće, bez obzira na sve odluke međunarodnih institucija, Ujedinjenih nacija. A Evropa je rezervisana zbog straha od zločina, od Holokausta koji sada daje pravo Izraelu, Jevrejima, odnosno cionistima, da dođu na to područje, da ga okupiraju, da proteraju ljude, da čine šta god im je volja, samo zato što se nekad davno nešto desilo. Izrael na jedan holokaust bukvalno odgovara drugim holokaustom. Oni koji su bili pokretači i izvršitelji Holokausta ne odgovaraju ni za šta, a oni koji nemaju nikakvu krivicu, koji nemaju apsolutno nikakve veze s Holokaustom, sada plaćaju cenu.
Ako se vratite u istoriju i sagledate posledice događaja od proteklih 80 godina, videćete da je na hiljade Palestinaca proterano, raseljeno, ubijeno. Ko će za to da odgovara? I došlo se do zaključka da su dve države pravo rešenje za to pitanje, ali oni ni sami ne umeju da primene to rešenje. Poslednji među njihovim pokušajima dogodio se pre nekoliko dana u Savetu bezbednosti, kada je predložena rezolucija za članstvo Palestine u UN. Dvanaest članica je glasalo za, SAD su stavile veto, Velika Britanija i Švajcarska su bile suzdržane. To bi moglo biti rešenje, ili prvi korak u rešenju, a SAD su već u prvom koraku stavile veto na to.
Zašto se to dogodilo?
Jedan od razloga može biti velika lobistička moć Izraela koja je prisutna svuda. U suštini, Izrael oseća nesigurnost u regionu Bliskog istoka jer je tu nametnut. Kada neko zna da nije legitiman, samim tim oseća nesigurnost do te mere da se ne pridržava nijednog pravila i zakona, do te mere da sada neki veruju da Izrael svoje bitisanje vidi u ratu, sukobu i tenziji. Pritom uživa svesrdnu podršku SAD i nekih evropskih zemalja. SAD su inicijatori rezolucija čije bi usvajanje zasigurno poremetilo bezbednost i stabilnost regiona, a stavljaju veto na rezolucije koje donose mir i stabilnost i omogućavaju deeskalaciju tenzija. Dvostruki principi i standardi su veoma očigledni.
U takvom rasporedu snaga i interesa kako Iran može da pomogne Palestini? Strahuje li od nekog većeg sukoba?
Nakon pobede Islamske revolucije naša spoljna politika se temeljno promenila i od tada je zasnovana na nezavisnosti i slobodi u delovanju, kao i na borbi protiv svake vrste dominacije i hegemonizma. Jedno od pitanja koja su već dugi niz godina faktor nesigurnosti, trusnosti našeg regiona jeste, zapravo, palestinsko pitanje. Jasno je da se naši stavovi razlikuju od stavova drugih zemalja, naročito onih koje su izvan našeg regiona. A naš stav je svesrdna podrška palestinskom pokretu i narodu koji se bori za svoje legitimno pravo da bude slobodan. Naš odgovor je pokazao da ne blefiramo, da ono što govorimo nisu prazne parole i da Iran ima adekvatnu i značajnu moć obuzdavanja - i odbrambenu moć, ali i ofanzivnu.
Tačno je da sada pokušavaju na svaki mogući način da smanje značaj tog našeg minimalnog odgovora, ali sami su mnogo bolje svesni kakvu smo moć mi, zapravo, prikazali. Ukoliko ispalite više od 300 dronova, balističkih krstarećih raketa, to je veoma značajno i to niko ne može da porekne. Na osnovu reakcije na taj naš minimalni odgovor jasno je da se Izrael otreznio. Čak su nešto i pokušali, ali ćute, ništa o tome ne govore. Sve to govori da su se otreznili. Mi smo potpuno autoritativno, jasno rekli da ćemo odgovoriti i učinili smo ono što smo rekli. Izrael za ono malo što je učinio, ako i jeste, ne prihvata odgovornost, a i to što je učinjeno nema apsolutno nikakav vojni značaj.
Naš prioritet je, naravno, da se pitanja našeg regiona rešavaju diplomatskim putem, dijalogom i konstruktivnim pristupom svemu tome. Mi smo pionir, inicijator ideje o Bliskom istoku bez nuklearnog naoružanja. Nažalost, primetili smo da na drugoj strani ne postoji iskrena želja, niti namera da se pitanja i problemi reše diplomatskim putem, dijalogom i miroljubivim pristupom. U našem regionu jedino Izrael poseduje nuklearno oružje, jedino Izrael ne samo što želi da ceo region drži u neprekidnoj tenziji i stanju sukoba nego i da u to uvlači brojne druge zemlje koje se nalaze izvan regiona.
Da li Iran strahuje od globalnog sukoba, u koji bi mogle da budu uvučene i druge zemlje, Sjedinjene Američke Države, Rusija i Kina?
Nažalost, naš region ima takav potencijal i to se ne može negirati. I najmanja greška može tu pretpostavku da učini realnom. I upravo je to razlog što SAD pokušavaju da taj sukob bude ograničenog karaktera, da se ne širi. To je i stav Islamske Republike Iran koja ne samo što ne želi da širi rat u našem regionu, nego ni na globalnom nivou. Ipak, apsolutno nećemo uskratiti podršku i pomoć palestinskom narodu u ostvarivanju svojih legitimnih prava koje će i celom našem regionu doneti trajnu stabilnost.
Verujete li da je to realno?
Znam da je to jedino rešenje da se dosije o ratu i sukobu na Bliskom istoku zatvori. To je zaključak do kog je došla i celokupna svetska zajednica. Ne postoji drugi izbor, ili druga mogućnost. Pre ili kasnije jednom za svagda mora da se reši palestinsko pitanje. Možda je ta šansa u prošlosti bila mnogo manja, sada je mnogo veća jer sve veći broj zemalja dolazi do zaključka da se mora pronaći rešenje za palestinsko pitanje. Pogledajte američke univerzitete, sve češće su studenti na ulicama, tražeći da se reši palestinsko pitanje, da se prekine rat u Pojasu Gaze. Tačno je da međunarodni odnosi nisu baš zasnovani na demokratskim principima, ali javno mnjenje je postalo veoma odlučujući faktor.
Možemo li da kažemo da je ovo vreme svojevrsna istorijska prekretnica, ako se uzmu u obzir i političke, i ekonomske, i tehnološke globalne promene? Da li će doći do stvaranja multipolarnog sveta?
Postoji veliki broj dokaza koji potvrđuju to što ste rekli. Čak i oni koji ne žele da vide činjenice, koji zatvaraju oči, svesni su da se svet promenio i da je u fazi tranzicije, prelaska iz jednog stanja u drugo. I te promene nagoveštavaju lepše doba u kojima su međunarodni odnosi mnogo uravnoteženiji. Informatičke tehnologije, dostignuća u sistemu informisanja i komunikacije imaju ključnu ulogu u realizaciji te ideje. Pojavljivanje novih sila, novih organizacija, bilo regionalnih, bilo međunarodnih, to su sve nove pokretačke snage koje omogućavaju nove uslove za stvaranje novih okolnosti i novog sveta.
Među tim organizacijama je i BRIKS...
Da, BRIKS je stvorio jedan novi horizont. Za njegovu punu realizaciju potrebno je vreme, da bi to postala organizacija koja će odigrati pravu ulogu, ali se nalazi na tom putu. Zasigurno će biti suočen s izazovima. Zahvaljujući tim promenama više nema hegemonije i dominacije SAD. Na primer, dolar više nema moć i snagu koju je do pre par godina imao u svetu. Kada je reč o svetskim promenama i dešavanjima, SAD su dugo držale prvu i poslednju reč, a to više nije slučaj i više ne mogu da postignu sve što su poželele. I to su sve signali koji nam donose radosne nagoveštaje da će ono što ste spomenuli biti realizovano. To dete će se pre ili kasnije roditi. Da, ja sam optimista!