Kako stigne proleće tako Dušan Lajović kao da procveta zajedno sa njim i to je tako iz godine u godinu.
Nije srpski teniser bio u naročito dobroj formi od početka sezone, ali onda je spakovao kofere za Barselonu i tu se desila magija.
Videlo se već od prvog kola protiv Dijega Švarcamana da Lajović igra svoj najbolji tenis, a onda je to postalo naročito jasno protiv Uga Umbera protiv kog je oba seta počinjao sa brejkom zaostatka.
Vratio se Dušan, napravio je dva preokreta i upisao veliku pobedu. Usledio je izuzetno težak duel protiv Aleksandra Davidoviča Fokine koji je imao zahtevan ritam. Španac je diktirao tempo, upisivao je strašne vinere, ali i jeftine greške, a Srbin je morao da ga prati.
Ipak i toj prepreci odoleo je siloviti Dušan koji se namučio i u četvrtfinalu. Igrao je protiv Artura Fisa, jednog od najtalentovanijih mladih tenisera, ali i u tom meču ostao je fokusiran kada je bilo najpotrebnije.
Posebno su bili impresivni trenuci u kojima je pogađao lobove i uglove terena na koje su protivnici ostajali nemi.
Isto je radio i protiv Stefanosa Cicipasa koji je u prvom setu pravio velike greške, a srpski teniser sve je to iskusno koristio.
Predstava jednoručnih bekhenda oduševila je publiku, ali Grk je u drugom setu pjačao ritam, a Lajoviću je nestalo snage i jednostavno se ugasio. Taj poraz nikako ne sme da pokvari utisak koji je Dušan ostavio, a koji je sjajan.
Osim što je stigao do prvog polufinala iz serije 500 u karijeri, Dušan je dokazao da je sa dolaskom proleća jedan od najopasnijih tenisera na šljaci. Prošle godine osvojio je turnir u Banjaluci pobedivši između ostalog Novaka Đokovića i Andreja Rubljova i napravio neverovatno veliko iznenađenje.
Sezonu pre toga preko kvalifikacija je stigao do glavnog žreba Madrida, ispao je u trećem kolu, ali je prethodno u drugom pobedio Kaspera Ruda, u tom trenutku sedmog na svetu.
Jednu od najuspešnijih sezona u karijeri Lajović je igrao 2019. godine kada je osvojio prvu titulu u Umagu i kada je igrao finale mastersa u Monte Karlu.
Uspeh nije samo titula već i konstantnost, a ta konstantnost odnosi se i na to što Dušan svake godine u isto vreme igra najbolje što ume i na tome Dušane veliko bravo!