Viši naučni saradnik sa Elektrotehničkog instituta „Nikola Tesla“ Đorđe Lazarević kaže u „Energiji Sputnjika“ da je okretanje ka nuklearnoj energiji sasvim logičan sled događaja nakon krize sa energentima, ali i velikom krizom povezanom sa klimatskim promenama.
Nuklearne elektrane su, kaže Lazarević, jedno od rešenja kojim bismo obezbedili dovoljno energije za budućnost, samo treba naći odgovore na pitanja na koji način bismo rešili pitanje skladištenja iskorišćenog nuklearnog goriva. Svemu tome, naglašava on, treba pristupiti studiozno i dobro analizirati kako prednosti tako i mane pre konačnog opredeljenja. S obzirom na to da se trenutno oslanjamo na termoelektrane koje rade na ugalj i čije rezerve su ograničene, a čija emisija štetnih gasova ugrožava životnu sredinu, nuklearna elektrana se ispostavlja kao jedno od dobrih potencijalnih rešenja za snabdevanje energijom.
Francuska je, kaže on povodom mogućnosti nabavke malih modularnih reaktora, koju je najavio predsednik Vučić, veliki ponuđač na polju nuklearne energije, ali se takođe može očekivati i da se uskoro jave i druge zemlje ponuđači iz Amerike, Rusije, Kine, Kanade
Mali modularni reaktori jesu budućnost zato što pre svega imaju poboljšanu nuklearnu sigurnost u odnosu na velike nuklearne elektrane, bar u projektima. Oni su integrisanog tipa, odnosno nemaju cevovode i potencijalne opasnosti od onih težih akcidenata. Uz sam reaktorski sud ide parogenerator, što znači da nema mogućnost kao kod velikih elektrana da dođe do pucanja cevovoda između komponenti i gubljenja hladioca.
U Srbiji je zabranjeno graditi nuklearne elektrane
Do sada je u Srbiji postojao moratorijum za izgradnju „nuklearki“. Zbog situacije koja je zadesila nuklearnu industriju sa nesrećom u Černobilju, javila se antinuklearna kampanja koja je delovala iz predostrožnosti, ali i straha koji se rodio kod ljudi zbog potencijalnih problema, zračenja i ostalih nuspojava povezanih sa nuklearnom energijom.
Na kraju se, posle ozbiljne rasprave, 1989. godine doneo moratorijum, odnosno Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana do 2000. godine. Nakon raspada zemlje taj zakon je nasleđen i 2005. je potvrđen. On je do danas na snazi, ali Vučić najavljuje njegovo ukidanje.
Šta će nam nuklearka?
Izgradnja nuklearnih elektrana je skupa, kaže sagovornik Jelice Putniković, ali je po jedinici proizvedene struje najpovoljniji vid dobijanja električne energije. Ti inicijalni troškovi predstavljaju veliku prepreku, jer se finansije teško mogu dobiti iz investicionih fondova, budući da bi povraćaj uloženog kapitala usledio tek nakon nekoliko decenija eksploatacije elektrane.
Lazarević kaže da nosioci tehnologije, odnosno one zemlje koje nude uvođenje ovakvog tipa elektrana obično imaju rešenje i za njihovo finansiranje. Novac za izgradnju elektrana obično se pribavlja po principu suvlasništva. Banka ili firma koja nudi ove usluge nastupa kao suvlasnik elektrane, a kompletno poslovanje, prihodovanje od distribucije, odnosno prodaja struje bili bi u njihovom vlasništvu. Ovo bi trajalo dok vremenom zemlja domaćin ne otplati većinski udeo i postane većinski vlasnik same elektrane.
Gde bacamo nuklearni otpad?
Iskorišćeni gorevni elementi, objašnjava Lazarević, vraćaju se u zemlju iz koje su potekli, odnosno zemlju koja nam isporučuje tehnologiju za elektrane. Tamo se izvlače uranijum i plutonijum, dok se ostali produkti pakuju i vraćaju eksploatisanoj zemlji, gde se skladište u dubokim geološkim repozitorijumima, odnosno pećinama.
Izvlačili bi se i slali dalje uranijum i plutonijum, a plutonijum ima ubedljivo najveću potencijalnu biološku opasnost po životnu sredinu i čoveka. Zbog ovoga, ali i zbog moguće opasnosti od dolaženja u posed takvog materijala od strane onih koji bi imali neke zlonamerne aktivnosti, manja je naša briga usled toga što plutonijum ostaje van Srbije, rekao je Lazarević.
On dalje nabraja ostale elemente koji bi se skladištili u Srbiji, poput Neptunijuma237 kojem treba milion godina da se raspadne, Americijuma241 čije vreme poluraspada iznosti 432 godine, Kirijuma kome treba 8000 godina da se raspadne… Lazarević kaže da su to sve elementi koje bismo morali dobro da čuvamo, ali u značajno manjoj zapremini i bolje zapakovano u odnosu na količine koje se u, recimo, Americi odlažu.
Nuklearni otpad
© AP Photo / Jens Meyer
Međunarodni standardi
Kao mala zemlja koja do sada nije koristila nuklearnu energiju, Srbija bi morala da se opredeli za neku od proverenih tehnologija. Na to nas, objašnjava Lazarević, obavezuje i standard Međunarodne agencije za atomsku energiju, u kojem stoji da je za prvo licenciranje, odnosno prvu izgradnju i puštanje u rad nuklearne elektrane potrebno imati potvrdu referentne elektrane u svetu.
Ono što ćemo po standardu Međunarodne agencije kao zemlja morati prvo da uradimo jeste da radimo na kadrovskom ojačavanju, odnosno stručnom ojačavanju našeg regulatornog tela našeg budućeg vlasnika, odnosno operatora, kao i naših institucija.
Veliko olakšanje, kaže Lazarević, predstavlja činjenica da Srbija ima početni kadar s kojim bi ušla u ovakav poduhvat. Po celom svetu se nalaze srpski profesori i naučnici sa zavidnim iskustvom i znanjem, koji su ceo radni vek proveli po inostranstvu i koje bismo pozvali da se vrate u zemlju.