Malo poznata priča: Kakva se drama odvijala u zoološkom vrtu u Beogradu dok su padale NATO bombe

„Čim bi se oglasila sirena počinjala je nervoza, a zatim i agresija. Za razliku od sirena, detonacije su izazivale veliki strah. Uglavnom su uz krike životinje utrčavale u svoja skloništa, zimovnike. Čak i one životinje koje se inače međusobno ne trpe mnogo, ne vole, zbijale su se jedna uz drugu, tražile podršku jedna od druge, priča za Sputnjik Zoran Rajić, nadzornik Zoološkog vrta Beograda.

U njemu radi više od tri decenije, seća se i teškog vremena sankcija, kada zbog inflacije nisu mogli da kupe hranu, pa je ona bila ulaznica u Vrt.

Ipak, to vreme nemaštine ne može, kaže, da se uporedi sa bombardovanjem. NATO projektili raznosili su trafo stanice i dalekovode, životinje su trpele zbog nestanka struje. Ni vode nije bilo dovoljno.

„Morali smo da nabavimo šporet na drva za kuvanje hrane, preko dana su bile relativno visoke temperature, ali noći su umele da budu hladne, što je bio problem za primate i zmije, reptile. Nestanci struje su doveli do toga da stotine jaja po inkubatorima propadne. I nestanci vode bili su problem. Morali smo da kupimo ogromnu burad, da pravimo zalihe vode koje su morale na svakih tri do pet dana da se menjaju“.

Rajić dodaje da je u Vrt stizala samo jedna cisterna Beogradskog vodovoda dnevno, nije bilo dovoljno vode za sve životinje.

„Najteže je bilo fokama i nilskim konjima, to je bila jako mala količina vode. Naročito su nilski konji osetljivi, njima usled nedostatka vode puca koža. Mislim da je njima bilo najteže“.

Tokom 78 dana bombardovanja razdražene životinje su se samopovređivale. Pojedine su bile toliko uznemirene da su presudile svojim mladuncima.

„Velika bela čaplja i velike sove ušare ubile su svoje mladunce. Ženka vuka je takođe ubila svoje mladunce. I ženka bengalskog tigra“, priseća se Rajić.

On dodaje da je bombardovanje najteže podneo Princ. Tigar koji je imao pet godina. Izgrizao je svoje šape:

„Iako je kao mladunac odrastao sa ljudima, iako smo, kao i sa svim drugim životinjama, pokušavali da i dalje održavamo te kontakte, da ih smirujemo, jedno jutro smo ga takvog zatekli, u krvavom kavezu sa izgriženim prstima na šapama. Verovatno je tu noć bilo najviše udara u blizini. Ništa nije moglo da se preduzme, rane su samo čišćene, dezinfikovane“.

Sedative koristili nisu, tokom bombardovanja nije bilo moguće nabaviti lekove. Zato su danonoćno dežurali u Vrtu. Plašili su se da ga ne pogodi zalutali projektil. Morali su i da se naoružaju.

„Dobili smo puške, bila je direktiva da, ukoliko se slučajno obruše neki kavezi opasnih životinja, ako ih napuste, da moraju biti ubijene. Nije smelo da se desi da izađu u grad i da, ne daj Bože, napadnu nekoga. Danonoćno smo dežurali sa puškama, hvala Bogu, to se nije desilo, mada, pitanje je kako bi se reagovalo. Sve te životinje su uz nas odrastale. Radnici ih doživljavaju kao prijatelje, kao članove porodice i pitanje je da li bi i mogli da pucaju na svoje ljubimce“.

Vrt je stradao na samom početku Drugog svetskog rata, na njega su pale nacističke bombe, a najviše ga je oštetilo savezničko bombardovanje 1944. godine, tada je malo životinja preživelo. Zoran je, kaže, sve vreme verovao, nadao se, da do toga neće doći 1999. Kolege su, ipak, svake noći razvlačile creva, ako padne bomba, ako se nešto zapali.

„Stavimo dušeke na krov majmunare, ležimo i gledamo sve te projektile, sve te rakete. Onu noć kad je gađan vojni aerodrom u Batajnici, tad je baš preko vrta, a imamo utisak i preko nas, vrlo nisko, proleteo jedan tomahavk. Iskreno, svi smo se zaledili. Tad smo stvarno stekli utisak da je to velika sila i da je to nešto jako opasno. Gde to udari, tu skloništa ne pomažu“.

Životinje predosećaju prirodne katastrofe, najčešće zemljotres, a paun Mihajlo imao je posebno čulo kojim je osećao dolazak NATO bombardera.

„Desetak sekundi pre zvučne sirene, pre objave opasnosti, oglašavao se kricima. Počeli smo da se oslanjamo na njegove osećaje. Da li je stvarno nešto osetio ili je bila slučajnost, ne znam. To se i pročulo, pa su neki parapsiholozi bliski vojsci dolazili da probaju da zaključe na osnovu toga nešto“, priseća se Rajić.

U prvom periodu nije bilo posetilaca, a vrt živi od karata, plašili su se da neće biti novca za hranu, međutim, nekoliko nedelja kasnije, počele su posete. Ljudi su se uz životinje, u ovoj oazi osećali bezbedno, pojedini su provodili ceo dan u vrtu.

Pojedine životinje koje su tada bile uteha Beograđanima, koje su preživele agresiju na našu zemlju, još su u Vrtu podno Kalemegdana.

Svi majmuni, sa kojima Zoran Rajić ima poseban odnos, još su tu. Tu je i životinja za koju, u šali kažu da je jedan od razloga bombardovanja, aligator Muja. Preživeo je tri bombardovanja Beograda.

„Muja je ovde od avgusta 1937. godine. On je definitivno i u Ginisovoj knjizi rekorda spomenut kao najstariji aligator na svetu. Amerikanci to ne vole da čuju, da mi imamo najstarijeg aligatora. Ali to je realnost“, zaključuje Rajić.