Dve decenije uspeha: Recept je ljubav, muzika i – ruska duša Maksima Gorkog

Mjuzikl „Cigani lete u nebo“ prema delu Maksima Gorkog „Makar Čudra“, u Lazićevoj režiji igra se punih 20 godina na sceni Pozorišta na Terazijama.

Sva izvođenja su od premijernog bila rasprodata, a 17. aprila ansambl će izvesti 366. predstavu i tada će se na sceni pojaviti svi koji su u protekle dve decenije učestvovali u ovom mjuziklu.

Najlepše ruske pesme uz nezaboravnu koreografiju Krunoslava Simića u ljubavnoj priči ciganke i kradljivca konja osvojili su publiku, ali na početku, te 2004. godine nije bilo lako.

Pošto se Pozorište na Terazijama renoviralo, sa probama su krenuli u Petoj beogradskoj gimnaziji, gde su se selili iz učionice u učionicu, pa su onda prešli u Ustanovu kulture „Vuk Karadžić“ gde su ponovo morali da usklađuju probe sa redovnim aktivnostima svog domaćina:

„Sve je nekako bilo turbulentno. Tako da je sam početak izgledao – 'Mila majko, šta ćemo tu raditi?' Onda su glumci dobijali razne druge pozive, snimali su, pa smo pravili kompromise. Ja sam bio siguran da to ide dobrim putem. Imao sam dobre saradnike u scenografu Geroslavu Zariću, kostimografu Snežani Šimić, posebno koreografu Krunoslavu Simiću, a aranžmane na muziku Jevgenija Doge uradio je Vojkan Borisavljević. Svi ti ljudi su jako verovali u to što smo radili“.

Lazić ističe da nije bilo lako sve elemente povezati - muziku, priču, scenografiju, koreografiju i skoro 150 učesnika, ali ono što je njega privuklo, kao i publiku jesu teme priče - slobodna ljubav, sloboda izbora, neograničena moć osećanja:

„Emocije su bile ono najvažnije i naravno nikada ne treba izostaviti muziku koja ljude vezuje. U odnosu na original, muziku smo izmenili 30-40 posto. Kod teksta smo se prvi put podelili. Polovina je verovala da treba da ostane original na ruskom, a ja sam bio u ovoj drugoj polovini koja je verovala da ne mora da znači da svi znaju u originalu da pevaju. Posle se ispostavilo da sam bio u pravu. Prepevali smo stihove. Gale Janković je to uradio sjajno i vidim da se to posle pevalo. Ruska muzika je uvek ostavljala poseban utisak na nas, da li zbog nekih dursko-molskih momenta ili neke druge sentimentalnosti, ali ovo je bilo nešto izuzetno“.

Dok su glumci i publika odmah zavoleli „Cigane“, kritika nije bila blagonaklona prema tom mjuziklu:

„Na početku nas je veći deo kritike žestoko iskritikovao, valjda smatrajući da je trebalo drugačiji prići priči. 'Cigani lete u nebo' su rađeni u Pozorištu na Terazijama 90-ih godina prošloga veka kao tragična drama i moguće da je kritika očekivala drugu vrstu angažovanosti. Angažovanost podrazumeva za mene i kada uspete da inspirišite nekoga. Nije angažovanost samo kritika nečega, niti zalaženje u probleme. Šta se sve desilo za ovih 20 godina? Da li se to može, na primer, primeniti na ovaj mjuzikl? Može, ako želite da radite tu vrstu predstave, da se ne baviti temom ljubavi, zajednice, temom slobodne ciganske duše i tako dalje, nego hoćete da se bavite nekim politikanskim stvarima. E, kritika je to zamerila, međutim ono što je posle bilo nekorektno jeste da nikada se više nisu javili, da bar posle deset godina ocene zašto dolaze i mladi i stari, zašto gotovo da nema ambasade u Beogradu koja nije tražila karte ni stranaca koji nisu bili u Beogradu, a da nisu došli da gledaju predstavu“.

Menjali su se glumci, te su se u glavnoj ženskoj ulozi, Ciganke Rade našle četiri glumice:

„Spletom okolnosti sve su rađale decu, tako da je to lepo. Zanimljivo je da je u toj ekipi koja je krenula 2004. bilo blizu 30 brakova, što između nas samih, što među ljudima koji su gledali. Dolazili su mnogi da se pohvale da su se upoznali na predstavi. I iz tih brakova je proizašlo više od pedesetoro dece. Ljudi su pitali šta se dešavalo na predstavama. Ja sam rekao - Pa ljubav. Nedavno sam je čuo priču balerine koja je počela da igra i koja je skoro do premijere vežbala i onda je saznala da je u drugom stanju pa izašla iz predstave i posle se ponovno vratila kad su deca malo odrasla. Kuriozitet je da smo na 350. predstavi saznali da je devojka koja se rodila kad smo imali premijeru, sada u baletskom ansamblu“, ističe Lazić.

Seća se Lazić mnogih anegdota i doživljaja sa izvođenja, gostovanja - i kada se u Novom Sadu, gde su najčešće gostovali, za sat vremena rasproda 1.100 ulaznica, i kada su na Ohridskom letu postavljali šatore i palili vatre pred 5000 gledalaca, pa i kada je sam morao da uskače u predstavu i zameni glumce:

„Desilo se nekoliko puta da neko od glumaca nije mogao da igra i da nisu mogli da pronađu zamenu pa sam ja morao da uskačem, jer sam znao čitavu predstavu. Potpuno je drugačije, naravno, kad sedite u publici i kada ste na sceni. Kad se pojavite na sceni, gledate s leva, s desna, sve se dešava filmskom brzinom, ulazi i izlazi, koreografije, drama, ovi se vole, ovi kradu konje, ovi se ubijaju, ko zna šta sve tu se ne dešava, tako da čovek samo pazi da ga neko ne zgazi i da ga ta masa ne obori, da ne uleti u orkestar. Pet-šest raznih uloga sam odigravao i sve vreme sam mislio – 'Opa, nije im baš lako! Kako uspevaju da se snađu?'. Kad sam jednom menjao izvesnog kolegu koji je iznenada otišao da snima, odjednom sam shvatio da ništa od tog teksta ne znam i morao sam brzo nešto da smislim. Imao sam divnu koleginicu sa kojom sam imao direktno partnerstvo i rekao sam joj da će ona sve da govori. Pošto je ona bila u predstavi supruga, onda sam izmislio da bude žena koja sve zna i koja unapred sve govori. Ja sam samo ponavljao za njom. Dobili smo aplauz na opšte zaprepašćenje kolega“.

Mnogi su po više desetina puta gledali ovu priču o antiherojima, kradljivcima konja, koji pucaju, luduju, kradu:

„Nema osobe koja se nije identifikovala sa junacima i pričom. Prilazili su mi ljudi sa 70 i kusur godina koji su govorili - ja ovde znate već 10 godina dolazim i ne znam koliko puta sam gledao, ja sam tu videla ili video svoj život. Publika je u ovoj priči mogla da vidi svoje ideale iz mladosti, ono o čemu su maštali, ali i život kada prođe. Nikada nisam bio oduševljen kada vidim isuviše mlade u publici, tinejdžere. Bio sam siguran da ih to neće toliko zanimati. Međutim, uvek sam se prevario. Oni su to pratili, sa potpunom pažnjom i sa izuzetnim interesovanjem. Kraj po običaju je praćen velikim aplauzom, suzama, ovacijama“.

Pogledajte i: